SerbianInstituteBooks

Serbian Institute | Contact us

www.serbianinstitute.com

Our Board

What we do

Advisers

e-News

Videos

Heritage Tours

Books

Events

Links

Support

Contact

Predgovor

Sadržaj

mape,

stanovništvo,

hronologija

Available on AMAZON

Click to ORDER

Књига, Рат Речима: Вашингтон и југословенски сукоб, коју је издала позната америчка издавачка кућа у пољу америчке спољне политике (Praeger Publishers) писана у оригиналу на енглеском језику крајем 1999 године (преведена овде на српском) је намењена да обавести најпре амерчко јавно мњење о истини и пропаганди, управо рат речима који се водио током распада Југославије у Вашингтону и широм света и који је утицао на америчку спољну политику. Рат речима говори о како функционисе Вашингтон, како су се одлуке доносиле, који су фактори унутар Америке и глобално утицали на те одлуке, и на акције и ставове на Балкану.

Данијела Сремац, писац, експерт за Балкан и америчку политику, уметник, предузетник, продуцент, музичар, мултимедијски консултант и председник Српског Института, магистар америчке спољне политике, позната је у српској дијаспори као водећи глас у Вашингтону у одбрани српских људских права током сукоба у Крајини, Босни и Херцеговини и на Косову. Наступала је на преко 256 телевизијских и радио програма на СиННу и свим главним каналима у Америци и другим страним вестима. Говорила је испред важних америчких институција за спољну политику и редовно упознавала америчко јавно мњење, чланове Конгреса и владу са проблематиком Балкана.

Написала је две књиге— Рат Речима, Вашингтон и Југословенски Сукоб oписује пропагандни рат и утицај на америчку политику према Балкану, издао амерички издавач “Praeger Publishers” 2000 године. Њена друга књига, Срце Србије: путопис кроз културу (2012) писана на енглеском и српком уз 356 слика у боји луксузног издања приказује све о српској култури, туристичке дестинације, традиције, кухињу, спорт, историју, и српске производе. Као уметник излагала је и продавала своје уметничке радове слике на платну по галеријама широм Америке.

ШКОЛОВАЊЕ

Завршила је филозофију на универзитету (John Carroll University, Cleveland, Ohio) и Магистар Дипломатије на познатом универзитету у Вашингтону (American University, Washington, DC) Такође је студирала клавир и флауту на музичкој академији (Cleveland Institute) при факултету (Case Western Reserve University).

САДАШЊИ ПРОЈЕКТИ

Њен нови ЦД албум Дух Балкана излази на тржиште у Америци октобра 2016, и Данијела је такође режирала, и присуствовала као водитељ у видео путопису Мој Београд на енглеском који ће изаћи у јавност марта 2017 године.

Ауторско право 2017 Данијела Сремац — штампање или копирање није дозвољено

9. POGLAVLJE

VAŠINGTON RASPIRUJE PLAMEN RATA NA KOSOVU (1998 - 1999)

KOSOVSKOM KRIZOM ZAOKRUŽENI JUGOSLOVENSKI PROBLEMI

Dejtonskim mirovnim planom iz novembra 1995-e, zaustavljen je rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali to nije okončalo jugoslovenske etničke probleme. Etnički razdor prošao je pun krug i sada se pomaljao na Kosovu i Metohiji (često nazivano jednostavno kao Kosovo) najjužnijem regionu republike Srbije. Umesto da se nervozni albanski separatistički pokret umiri, kada je Srbija 1989-e ponovo uspostavila punu kontrolu i opozvala kosovsku autonomiju, etnički problemi u provinciji samo su bili zamrznuti, dok su se odigravali sukobi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Kosovski, proseparatistički nastrojeni Albanci, samo su čekali pravi trenutak da preduzmu rat za nezavisnost svim snagama.

U toku 1990-tih, gerilske snage koje su sebe nazivale Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), organizovane su uz podršku i podsticaj albanskih nacionalista izvan Jugoslavije, koji su se nadali da će Kosovo učiniti delom “velike Albanije.” Ilegalne isporuke oružja priticale su na Kosovo posredstvom albanskih dobrovoljaca, koji su stalno prelazili granicu sa Jugoslavijom. Za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, OVK je izvodila razne terorističke aktivnosti, povremeno gađajući i ubijajući jugoslovenske policajce, članove vlade i srpske civile na Kosovu. U ovo je bilo uključeno postavljanje zapaljivih bombi u srpske domove, postavljanje zaseda jugoslovenskoj policiji i drugi oblici zastrašivanja. U 1995-oj, desetine hiljada srpskih izbeglica, koje su hrvatske snage proterale iz Krajina, stigle su u centre za izbeglice na Kosovu - samo da bi ih napali naoružni albanski militanti. U februaru 1996-e, albanski militanti bombardovali su nekoliko kosovskih kampova, u kojima su našle utočište srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.¹ U julu 1996-e, naoružane albanske ubice upale su u jedan bar i ubile dve srpske izbeglice iz Krajine. Sve veće nasilje nad Srbima, prisililo je još nekoliko stotina krajiških Srba da napuste izbegličke centre na Kosovu. Srela sam jednu od ovih porodica u Beogradu, koja mi je opisala svoje muke, najpre u Hrvatskoj a zatim na Kosovu, odakle ih je sve veći broj albanskih napada naterao da odu. Suprug mi je rekao,“Ako Albanci misle da će, napadajući nas, da nas nateraju da pobegnemo, u pravu su. Ja jednostavno ne mogu da rizikujem da ubiju moju decu.”

Od 1991-e do početka 1998-e, jugoslovenska vlada je izvestila o preko 200 napada albanskih militanata na lokalnu srpsku policiju i civile na Kosovu, u kojima je ubijeno 40 ljudi.² Uhapšeno je preko 100 albanskih članova OVK. U toku svih tih godina, iako lider separatističkog pokreta kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova, koji nije javno podržavao oružanu pobunu, nastavio je da raspiruje plamen albanskog nacionalizma, promovisanjem ideje o nezavisnom Kosovu. Rugova i njegove pristalice odbijali su da se povinuju zakonima jugoslovenske vlade; podsticali su Albance da ne plaćaju poreze, da bojkotuju državne škole i da ne učestvuju na jugoslovenskim nacionalnim izborima. Odbijanje rukovodstva kosovskih Albanaca da integrišu etničke Albance u jugoslovensko društvo, kao i nesposobnost jugoslovenske vlade da zaustave dotok oružja i dobrovoljaca iz Albanije, ojačalo je podršku OVK pobunjenicima.

Najveća i najorganizovanija kampanja OVK protiv jugoslovenskih vlasti počela je u februaru 1998-e, kada je gerilska grupa intenzivirala svoje napade na jugoslovensku policiju i civile. Novi napadi bili su usmereni protiv srpskih sela Kline, Dečana i Đakovice i izbegličkog kampa u Babaloku. Na putu između Glogovca i Srbice, 28-og februara, OVK je postavila zasedu i ubila dva srpska policajca u patroli. Kao odgovor, jugoslovenska policija pokušala je da uhvati lidera OVK, Adema Jašarija i druge članove njegove gerilske grupe. U tom poduhvatu, policija je ubila Jašarija i 20 članova OVK, kao i mnoge Jašarijeve rođake i nekoliko albanskih civila, zaštitnika, koji su bili zabarikadirani unutar Jašarijevog privremenog logora. Nijedno od prethodnih slučajeva napada OVK-a na Srbe na Kosovu nije motivisalo američke medije da izveštavaju o tome što se dešava u regionu.Tek kad je jugoslovenska policija, u februru 1998-e, reagovala na sve jače napade OVK-a, i nakon incidenta sa Jašarijem, mediji su obratili pažnju. Sve je ukazivalo da će Kosovo za Vašington i američke medije postati novo žarište, kao što je to ranije bila Bosna.

SELEKTIVNO MEDIJSKO IZVEŠTAVANJE, PONOVO

Pošto je jugoslovenska policija nastavila da pooštrava mere protiv OVK gerile, ubijajući desetine albanskih militanata i neke od civila, zaštitnika, mnogi stanovnici pobegli su u brda da bi izbegli borbe. Naučivši lekciju iz uspešnog bosansko muslimanskog rata rečima radi obezbeđenja američke podrške njihovoj stvari, albanska grupa u SAD optužila je jugoslovensku policiju da je počinila “masakre” i “genocid” i odmah zahtevala američku intervenciju. Od marta 1998-e, američka štampa počela je da odražava ove zahteve, pokazujući isti trend koji je viđen u njenom izveštavanju o ratu u Bosni. Dok se borba između jugoslovenske policije i OVK rasplamsavala, što je dovelo do toga da i Albanci i Srbi beže sa područja Kosova, fotografije Albanaca pune emocija preplavile su nacionalne novine, a na gotovo nijednoj nije bilo srpskih civila. Na prvim stranama pojavili su se članci u kojima se izveštavalo o rastućoj krizi na Kosovu i u kojima je pažnja bila usmerena na napade policije na Albance; samo nekoliko referenci, ukoliko ih je uopšte bilo,odnosilo se na albanske napade na Srbe. Samo u jednom malom odeljku u jednom članku New York Times-a, priznalo se da je “u prošloj godini pobunjenička Oslobodilačka armija Kosova izvela seriju odvažnih napada na policiju, srpske zvaničnike i etničke Albance, koji su bili optuženi da sarađuju sa Beogradom, ubivši oko 50 ljudi.”³

Krajem juna 1998-e, ni u jednom jedinom članku Washington Post-a nisu bili razmatrani napadi OVK-a na srpske civile, iako su srpska pravoslavna crkva i Informacioni centar izvestili o desetinama napada. Chris Hedges, dopisnik New York Times-a, koji je 1996-e i 1997-e obelodanio većinu priča o ratu u Bosni i Hercegovini, sada je izgleda bio jedini reporter koji piše o napadima OVK na kosovske Srbe. U članku od 24-og juna, pomenuo je da su pobunjenici OVK kidnapovali “srpske civile u očiglednom pokušaju da ih oteraju iz njihovih sela,” da su “naoružani pobunjenici osvojili 5 srpskih sela i mnoge male zaseoke i farme u poljoprivrednom regionu oko Kline, nakon oružanih borbi sa srpskim stanovnicima,” i da je “selo Biča, tri milje severno od Kline, jedno od poslednjih srpskih sela u ovom delu Kosova koje je odbilo napad pobunjeničkih bandi.”⁴ Iako se u članku nisu nalazile fotografije srpskih izbeglica ili civila, u njemu se navodi da su se tela mrtvih Srba u blizini srpskih kuća počela da nadimaju, uključujući telo jednog Srbina, Živojina Milića, kojem je jedan albanski pobunjenik šest puta pucao u glavu. Iako izveštaj nije objavljen do kraja juna, u njemu se pominje da je aprilu OVK kidnapovala tri mlada Srbina iz Kline i da su otada pobunjenici OVK-a stalno nasumice pucali na srpske seljake.⁵

U novinarskim pričama, iz prvih dana kosovske krize, pominje se da je OVK započela nove borbe, svojom ofanzivom u februaru 1998-e, a da je jugoslovenska policija odgovorila na nju. Međutim, kako se raspoloženje u Vašingtonu počelo da pomera u prilog podmetanja krivice Srbima, mediji su sve češće tvrdili da je “srpska ofanziva” odgovorna za otpočinjanje borbi. Isti trendovi, koji su preovlađivali tokom celog rata u Bosni, uskoro su se pojavili u medijskim izveštajima o kosovskoj krizi. Bilo je samo pitanje vremena kada će poznati sound bites - “etničko čišćenje,” “agresor” i “žrtve” - ponovo biti iskorišćeni da se opiše jedan unutrašnji, građanski spor.

LICEMERJE O “ETNIČKOM ČIŠĆENJU”

Kroz ceo posthladnoratovski period 1990-tih, vašingtonski misionarski cilj, da kazni izvršioce takozvanog etničkog čišćenja u Bosni i Hercegovini, nije jednako bio usmeren protiv svih jugoslovenskih zaraćenih strana, ili u odnosu na druge sukobe u Evropi i oko nje. U odnosu na Hrvatsku,Vašington nije reagovao na najveće, pojedinačno “etničko čišćenje”u jugoslovenskom sukobu, do kojeg je došlo u proleće 1995-e, kada je 300.000 krajiških Srba bilo prisiljeno da pobegne iz regiona. Na sličan način ignorisana su etnička čišćenja u drugim sukobima u Evropi i oko nje. Kada su snage turske vlade, u julu 1994-e, preduzele žestoku kontraofanzivu protiv svojih kurdskih pobunjenika, preko 5.000 Kurda bilo je prisiljeno da pobegne iz zemlje, a u martu 1995-e, turskom ofanzivom naterano je još 1.700 Kurda da pobegne u izbeglički kamp u severnom Iraku.⁶ U julu 1995-e, nakon što su turske snage bombardovale civilima nastanjena područja severnog Iraka, pobeglo je još nekoliko hiljada.⁷Iako je američka vlada, u novembru 1994-e, ograničila svoju vojnu pomoć Turskoj zbog onog što je administracija nazvala “kampanjom radi smanjenja broja stanovnika kurdskog regiona prisilnom evakuacijom stotina zabačenih sela,” nijednom nije upotrebljen izraz etničko čišćenje.⁸ Stav Vašingtona prema Turskoj odražavao se i u drugim situacijama. Malo pažnje poklonjeno je 1992-e godine, ratu u Tadžikistanu između proruskih vladinih snaga i pobunjenika koje su finansirali i podržavali Afganistan i druge muslimanske zemlje. Nakon što su tadžikistanske vladine snage od ustanika ponovo osvojile glavni grad Dušambe, usledio je proces etničkog čišćenja, kad su izbeglice opozicije i pobunjenika naterane da se sklone u Afganistan. I tada je Vašington čutao.⁹

Na Kosovu, kad su etnički Albanci pobegli iz gradova gde su se vodile borbe između jugoslovenske policije i OVK gerile, članovi američkog Stejt Departmenta i mediji odmah su izneli optužbe za etničko čišćenje. Urednici Washington Post-a pozvali su SAD da upotrebe “silu da zaustave etničko čišćenje.”¹⁰ Urednici novina nisu se potrudili da osude napade OVK-a na kosovske srpske civile ili da reaguju na sopstveni novinski izveštaj u kojem se otkrivaju ciljevi albanske OVK gerile, koja se zavetovala da će se “boriti sve dok srpske vlasti i što se podrazumeva, srpska manjina od 150.000 ljudi na Kosovu, ne budu isterani iz provincije.”¹¹ Post je više puta tvrdio da su Albanci “isterani iz svojih domova” ili “etnički očišćeni”sa Kosova, ali je decenije uznemiravanja, napade i nasilje nad Srbima na Kosovu od strane albanskih ekstremista, koji su doveli do egzodusa preko 300.000 Srba opisao samo kao “odlazak Srba.”¹²

Stejt Department pokazao je da koristi slične dvostruke stadarde. Srpske napade na vojne baze OVK u kosovskim gradovima i selima, potparol Stejt Departmenta, James P. Rubin okarakterisao je kao etničko čišćenje; on je ovaj izraz opisao kao “određen napor da se vojni pohod usredsredi na jednu etničku grupu, da bi se ljudi iselili iz sela, [i] upotrebila teška vatrena moć protiv jedne etničke grupe.”¹³ Iako je Stejt Department bio brz u osudi srpskih akcija u junu 1998-e, u vreme kada je OVK gerila gubila strateško uporište u nekim delovima Kosova, iznenada je zaćutao kada je OVK stekla kontrolu nad 40 % Kosova. Vašingtonski političari, oni koji stvaraju javno mnenje i aktivisti - koji su tako često izražavali svoju podršku ljudskim pravima - sada su ignorisali što OVK kidnapuje i ubija srpske civile i policajce, drži kao taoce čitava srpska sela i usmerava svoje terorističke aktivnosti na područja naseljena Srbima, sa ciljem da Srbe otera sa tih područja. Stejt Department nije opisao ove aktivnosti OVK kao “etničko čišćenje” Srba, iako je izgledalo da ove aktivnosti odgovaraju definiciji.

DVOSTRUKI STANDARDI O UPOTREBI SILE OHRABRILI KOSOVSKE POBUNJENIKE

Američka politika na Kosovu pokazala je da je Vašington iznenađujuće malo naučio iz jugoslovenskog sukoba. U nadolazećoj kosovskoj krizi, zvaničnici Klintonove administracije opet su zasnivali svoju politiku i retoriku, ne na principima međunarodnog prava ili stvarnih događaja na Kosovu, nego uglavnom na medijskim slikama, političkoj koristi i neobuzdanom intervencionizmu. Ponavljane su iste greške, iste medijske predrasude preplavile su vesti i primenjeni su isti dvostruki standardi.

Možda najopasniji dvostruki standard Vašingtona donosio je sobom upotrebu sile. Dok su američke snage bile angažovane da spreče srpske pokušaje da stvore mini države u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Vašington je sada bio daleko manje kritičan prema pokušaju OVK, da nasilno prigrabi teritoriju južne srpske pokrajine Kosovo. Kad je OVK, u leto 1998-e, okupirala 40 % Kosova i jugoslovenska vlada zahtevala pravo na samoodbranu protiv naoružanih albanskih pobunjenika,Vašington je zapretio da će izvršiti NATO vazdušne udare - ne protiv OVK, već protiv jugoslovenske vlade pod vođstvom Srba. Ova akcija, bila je u snažnoj suprotnosti sa izostankom pretnji i akcija NATO-a u drugim sukobima širom sveta.

Nakon što su separatisti, u severnom gruzijskom regionu Abhaziji, započeli ofanzivu u julu 1993-e, samo u prvom mesecu rata ubijeno je više od 1.000 ljudi - daleko veći broj žrtava nego što je broj ubijenih u toku cele godine borbi na Kosovu. Ipak nije pokrenuta nikakva akcija NATO-a.¹⁴ Sukob koji je početkom 1990-tih, besneo između pravoslavnih Hrišćana u Jermeniji i Muslimana u Azerbejđanu, zbog enklave Nagorno-Karabah, takođe nije među vašingtonskim političarima pobudio neko veće interesovanje, a izgledalo je da su i planeri NATO-a bili voljni da ostave dvema stranama da to sami razreše. U zimu 1992-1993, dok je Vašington zahtevao vazdušne udare NATO-a, kao odgovor na odbijanje bosanskih Srba da dozvole konvojima UN da uđu u područja koja su držali Muslimani, turska vlada blokirala je u toku rata s Azerbejđanom, snabdevanje Jermenije hranom i drugim potrepštinama - jer je Turska podržavala vladu Azerbejđana. Ovo je, u zimu 1992-1993, stanovništvo Jermenije dovelo na ivicu gladi a ipak, NATO se uzdržao i nije zapretio Turskoj.¹⁵ I što je najznačajnije, NATO nikada nije tražio da interveniše u brutalnom, 14-godišnjem ratu, koji je turska vlada vodila protiv njenih kurdskih separatista.

Spremnost Klintonove administracije, da u toku celog jugoslovenskog sukoba 1990-tih, upotrebi silu isključivo protiv Srba, imalo je dalekosežne posledice na Balkanu. To je dovelo do toga da albanska separatistička grupa poveruje da bi Vašington konačno mogao da prihvati i pomogne njihovo preuzimanje Kosova. Jedan od lokalnih lidera Albanske demokratske lige za Kosovo potvrdio je ovo uverenje rekavši: “Nadamo se da će NATO intervenisati, kao što je to uradio u Bosni.”¹⁶ S obiljem oružja koje je OVK gerili doticalo iz severne Albanije, jedina stvar koja im je bila potrebna, bile su vazdušne snage - koje bi konačno dobili, ako nagovore SAD da bombarduju Jugoslaviju.

Izgledalo je kao da Vašington nije bio svestan posledica rastuće snage OVK na Kosovu, ali evropske diplomate imale su drugačiji stav o sposobnosti albanskih pobunjenika da zauzmu nove teritorije. Dvadeset devetog juna 1998-e, 15 zemalja Evropske Unije, pozvalo je kosovske Albance da odbace “nasilje i terorističke akcije,” nakon što su primili izveštaje da su pobunjenici OVK kidnapovali i pucali na srpske civile, isterali Srbe iz područja koja su kontrolisali, blokirali gradove nastanjene Srbima i zauzimali postrojenja. Na primer, OVK je okupirao ogroman površinski kop uglja, pri tom kidnapovao nekoliko srpskih rudara i zaustavio celokupnu proizvodnju.¹⁷

Zbog okupacije velikih delova Kosova, u leto 1998-e, američki zvaničnici nisu zapretili albanskim separatistima, niti su ih ukorili; umesto toga vašingtonska podrška postala je još čvršća. Ranije izjave američkog specijalnog izaslanika, zaduženog za jugoslovensku stvar, Roberta Gelbarda, u kojima se negira da je OVK “teroristička organizacija,” opovrgnute su krajem juna, kada je Klintonova administracija nagovestila da je spremna da razgovara sa pobunjenicima.¹⁸ Vojni uspesi OVK, naveli su američke zvaničnike da im ponude mesto za pregovaračkim stolom - nešto što Vašington nikada nije ponudio bosanskim Srbima, kada su 1992-e odnosili pobede u ratu. Krajem juna 1998-e, Ričard Holbruk, u to vreme kandidat na položaj američkog ambasadora pri Ujedinjenim Nacijama, srdačno je prihvato da se sastane sa OVK gerilom. On je čak pozirao sa liderom OVK, uniformisanim i pod punim naoružanjem, za fotografiju koja je bila istaknuta na naslovnoj strani Washington Post-a od 25-og juna 1998-e. Ovde bi trebalo primetiti, da je za vreme rata u Bosni, Holbruk odbio da se sretne sa liderom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem, i da je odgovarao druge članove američke vlade da čak i komuniciraju s njim. Politika Stejt Departmenta u to vreme bila je da odbija razgovor sa bosansko srpskom vladom Republike Srpske, čiju legitimnost SAD nisu priznavale.Vašingtonski dvostruki standardi i spremnost da se direktno bavi sa OVK, pobunjenicima je slala poruku da je njihova stvar bila pravedna. Antisrpske predrasude, koje su se u Vašingtonu razvile u toku svih tih godina jugoslovenskog sukoba, nastavile su da zaglibljuju gledišta američkih političara i kada se to odnosilio na Kosovo.

DVOSTRUKI STANDARDI O “AGRESIJI ” PODSTIČU SUKOB NA KOSOVU

Dok je u toku 1990-tih, građanski rat besneo u Bosni i Hercegovini, Vašington je optuživao Srbe da su “agresori,” uglavnom zbog prisustva jedinica Jugoslovenske armije u Bosni u prvim danima rata i kasnije zbog vojne i druge pomoći Srba bosanskim Srbima. Ako je pružanje pomoći etničkim ili religijskim grupama na “tuđim teritorijama” bio standardan prekršaj za žigosanje izrazom “agresor,” tada je taj kriterijum bio različito primenjen u odnosu na druge nacije. U slučaju Hrvatske, iako je Tuđmanova vlada pružala finansijsku i vojnu pomoć bosanskim Hrvatima u ratu protiv Muslimana, Hrvatska nikada nije nazvana “agresorom.” Izvan Jugoslavije, Vašington je takođe bio voljan da se uzdrži od etiketiranja Turske kao “agresora” zbog pomaganja njihovih saveznika u Azerbejđanu, za vreme rata sa Jermenijom oko spornog regiona Nagorno-Karabah. Niti je Turska ukorena zbog slanja novca i oružja bosanskim Muslimanima, uprkos embarga Ujedinjenih Nacija na slanje oružja Bosni i Hercegovini.

Od početka krize na Kosovu 1998-e, Albanija je otvoreno podržavala oružanu pobunu u Jugoslaviji, što je bilo jasno kršenje međunarodnog prava. Bivši predsednik Albanije, Sali Beriša, preuzeo je na sebe ulogu ratnog diktatora u severnoj Albaniji i skovao prisne veze sa OVK gerilom, kojima je slao oružje i novac. Beriša i njegove pristalice kontrolisali su planinsko područje severne Albanije, na granici sa srpskom južnom pokrajinom Kosovo i one su im služile kao utočište i baza za obuku terorističkih aktivnosti OVK. Posmatači su videli kako sa ovih područja “grupu od 200 uniformisanih boraca OVK sa 20 ili 30 tovarnih konja natovarenih minobacačima, rocket-propelled grenades i sanducima municije, noću prelaze” na Kosovo.¹⁹ Ovo oružje bilo je upotrebljeno u Jugoslaviji za ubijanje pripadnika jugoslovenske policije, srpskih civila i Albanaca koji su se protivili aktivnostima OVK. Vašington, niti je smatrao Albaniju odgovornom zbog njene podrške OVK, niti je Albaniju žigosao kao “agresora.” Vašingtonski političari i mediji koji su neprestano optuživali Srbe u Bosni i Hrvatskoj da se bore da uspostave “veliku Srbiju,” izražavali su iznenađujuće malu zainteresovanost za Berišine izjave, u kojima se zavetovao da će pripojiti Kosovo i stvoriti “veliku Albaniju,” ili o izjavama pobunjenika OVK koji su čak New York Times-u rekli da se oni bore da stvore “ veliku Albaniju koja se proteže u Makedoniju i Crnu Goru.”²⁰

Dok je jugoslovenska policija pokušavala da preseče tok oružja krijumčarenog iz Albanije pobunjenicima na Kosovu, NATO je mogao da rasporedi svoje jedinice duž granice između Albanije i Jugoslavije. Ali kao što je rekao jedan oficir NATO-a, “Ako pošaljete trupe NATO-a u Albaniju i Makedoniju i kažete im da zaustave dotok oružja i gerile preko granice, to bi verovatno bila najveća usluga koju smo mogli da učinimo Miloševiću.”²¹ Obzirom, da je izričita uloga NATO-a u 1990-tim, bila da spreče agresije spolja tj preko granice, ova izjava oficira odražavala je sve veće ignorisanje principa i nastavak opsesije Miloševićem, koji je označen kao “neposlušni režim.”

RAT ZA PRIDOBIJANJE JAVNOSTI ZA KOSOVO

Od kasnih 1980-tih, lider kosovsko albanskog separatističkog pokreta, Ibrahim Rugova i njegove pristalice, investirali su znatnu količinu vremena i novca da izgrade svoje prisustvo u Vašingtonu. Unajmili su istu firmu za odnose s javnošću, Ruder Fin inc., koja je zastupala hrvatsku i bosansko muslimansku vladu i godinama su pokušavali da apeluju na članove američkog Kongresa, Bele kuće, zvaničnike Stejt Departmenta i medije. Iako se Rugova 1998-e energično distancirao od OVK, njegov politički cilj, razumljivo, bio je isti. Neki od najvećih albansko-američkih finansijskih pomagača Rugovine partije, takođe su pomagali OVK.²² Kad je predsednik lokalne skupštine Rugovine partije, Gani Šehu, upitan da li su on i članovi njegove partije članovi OVK gerilskog pokreta, on je odgovorio: “Svako je član.”²³ Ipak, Vašington je bio spreman da posluje s Rugovom i vrata Stejt Departmenta ostala su mu otvorena.

Kada se na Kosovu ponovo rasplamsala kriza, Rugova je već imao svoje pristalice nameštene u Vašingtonu, organizovanu bazu etničkih albanskih aktivista u SAD i važne prijatelje - uključujući bivšeg senatora Boba Dola, koji je, kao što je pomenuto ranije, uspostavio bliske odnose sa albanskom zajednicom 1989-e. Bob Dol je nastavio da se bavi balkanskim pitanjima, kao predsednik Međunarodne komisije za nestala lica u ratovima u Bosni i Hrvatskoj - organizacije čija su gledišta snažno podržavale i bosansko muslimanska vlada i vlada Hrvatske. O Kosovu, koje je još jednom dostiglo vrhunac krize, Dol je odmah počeo da daje izjave. U uvodniku iz jula 1998-e, bio je brz i zahtevao akcije NATO-a protiv Srba na Kosovu – prvom, u nizu emotivnih komentara koje je napisao kao podršku Albancima.²⁴ Pozvao je pomočnika Državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava, John-a Shattuk-a, da ga prati na njegovoj turneji po Kosovu, što je Albancima bila dobrodošla prilika da ubede zvaničnika Stejt Departmenta, da kršenje ljudskih prava protiv Albanaca opravdava američku vojnu intervenciju.

Pristalice OVK u SAD, takođe su težile da ostave utisak u Vašingtonu, radeći kroz grupu za lobiranje, albansko-američku građansku ligu, koja je održavala kontakte sa jednim brojem uticajnih zakonodavaca. Samo u 1998-oj, oni su prikupili obećanja za preko $ 120.000 za izborne priloge, za ponovni izbor njima naklonjenih članova Kongresa.²⁵ Predstavnik Eliot Engel iz Njujorka, koji je bio na čelu kokusa o albanskom pitanju, uložio je znatan napor za stvar kosovskih Albanaca. Prilikom pojavljivanja na CNN-ovom Crossfire, 1-og oktobra 1998-e, Engel je otvoreno priznao da su ga njegovi bliski odnosi sa albanskim imigrantima motivisali da se uplete u taj problem i da preduzme tri putovanja na Kosovo. Albanski lobi takođe je stvarao u Vašingtonu i druge prijateljske veze, kao što je lobista i bivši senator Larry Pressler, koji je utrošio veći deo 1998-e, prenoseći liderima Kongresa i njihovim pomoćnicima, gledišta albanskih Amerikanaca²⁶ Dok je većina republikanaca u Kongresu bila protiv daljeg uplitanja SAD na Balkanu, do juna 1998-e, napori da se podstakne američka podrška za aktivnosti OVK na Kosovu, bili su već primetni. U to vreme, senator Chuck Hagel, republikanac iz Nebraske, u Komitetu za spoljne odnose, rekao je: “Opažam pomak na republikanskoj strani u vezi ovog. Mi ćemo verovatno morati da tamo uvedemo trupe NATO-a.”²⁷

Ovaj obnovljeni rat za pridobijanje javnosti u Vašingtonu za balkanske poslove, poslužio je da se zamagli stvarna slika o Kosovu. Borba da se osvoji ljubav Vašingtona za Kosovo, potsećala je na rat rečima za Bosnu. Baš kao što je bosansko muslimanska vlada opisivala sebe kao “bosansku,” poruku koja je efikasno prenosila utisak da Srbi nemaju što da traže u tom regionu, tako je i novi izraz “Kosovar” utro svoj put u žargon vašingtonskih političara i onih koji formiraju javno mnenje.To je bio novo-isfabrikovani opis Albanaca sa Kosova, kojim su se dovijali da bi izgledalo da su “Kosovari” nešto drugo a ne “Jugosloveni.” Opet, implikacija da Srbi nemaju ništa sa Kosovom, budući da su “Kosovari” Albanci, domoroci u toj provinciji. Interesantno, izraz “Kosovar” nije nikad upotrebljen da se opišu Srbi, vekovima stari stanovnici ovog regiona. Kao i u Bosni, istorijski revizionizam i neznanje o ovom regionu, učinili su Vašington prijemčivim za retoriku koja nije odražavala stvarnost. Jasan znak, ko je među članovima Kongresa podržavao albanski separatistički pokret na Kosovu, bila je njihova upotreba reči “Kosova,” albansko ime za region, umesto “Kosovo,” ime koje su Srbi dali regionu još pre srednjeg veka. Upravo pred početak NATO bombardovanja Jugoslavije, Vašington je poslao poruku podrške albanskom separatističkom pokretu, kad je predsednik Klinton počeo da izgovara ime regiona “Kosova.” Nakon sastanka sa albansko-američkim pomagačima OVK u Beloj kući, u martu 1999-e, on je učinio dodatni napor da ime izgovori sa albanskim akcentom.

Pored zamagljivanja stvarnosti, albanski napor radi pridobijanja javnosti u Vašingtonu, ohrabrio je i produžavanje nasilja na Kosovu. Ispoljavanje simpatije Vašingtona izazvalo je još veće nasilje OVK, u nadi da će to naterati Jugoslaviju da se odrekne Kosova. Ovo je dovelo do pooštravanja srpskih mera. Ciklus nasilja se nastavljao, jer su albanski separatisti verovali da time stiču sve više simpatija i podrške u Vašingtonu, koji će konačno dovesti do napada NATO-a i omogučiti im da stvore nezavisnu državu Kosovo ili veliku Albaniju.

PRIKAZ KOSOVA KAO SRPSKOG RATA PROTIV “CIVILA”

Iste simpatije za humanitarne probleme, koje su pomogle da se Vašington motiviše da interveniše u Bosni, postale su korisna strategija proseparatističkih Albanaca na Kosovu. Ponavljajući svima tako poznatu “žrtva-agresor” temu iz bosanskog rata, Bujar Bukoši, predsednik vlade, grupe koja je sebe nazivala kosovsko albanska vlada u egzilu, rekao je u jednom intervjuu, da Vašington ne sme “da vrši pritisak na žrtvu umesto na agresora.”²⁸ Dok je OVK vodio borbe protiv jugoslovenske policije, konstantno je pojačavana ideja da Srbi ubijaju albanske “civile.”

Ključni u promovisanju ove ideje bili su američki mediji. Do oktobra 1998-e, i New York Times i Washington Post ponovo su štampali velike, srceparajuće fotografije albanskih civila koji su opisani kao “isterani iz svojih domova” zbog “srpskog terora,” dok tu nije bilo sličnih fotografija Srba, nije bilo pomena o napadima OVK na kosovske Srbe, ili o činjenici, da su Srbi sa Kosova takođe bili isterani iz svojih sela i postali izbeglice.²⁹ U uvodniku Washington Post-a od 2-og oktobra 1998-e, rečeno je: “Srpski jaki čovek, Slobodan Milošević, vodi rat terorom protiv civilnog stanovništva Kosova.” Međutim, u jednom članku Washington Post-a, štampanom istog dana, dat je uravnoteženiji prikaz situacije.U članku je uglavnom opisana akcija jugoslovenske policije protiv albanskih boraca, ne civila, i pomenuto da su “gerilci mučili i ubijali srpske zatvorenike.”³⁰ Nastavljajući da insistiraju na temi o srpskoj armiji protiv albanskih civila, dobro poznati ansambl ličnosti svrstao se u red, da bi dao svoje mišljenje o poslednjoj krizi na Balkanu. Dok je baraž optužbi ispaljivan protiv Srba, Jim Hoagland je opisao situaciju na Kosovu kao “organizovani srpski masakr Kosovara, civila.”³¹ Bob Dol opisao je situaciju kao “rat protiv civila” i “ Srbi podsticali napade na Kosovu.”³² Takođe je optužio Srbiju da je bila “angažovana u velikom, sistematskom napadu na ljude i teritoriju Kosova,” i primetio da “rat na Kosovu ima mnoge od najgorih karakteristika rata u Bosni, [gde] su žrtve srpskih napada bili uglavnom civili.”

Pristalice OVK na Kosovu, podupirali su tvrdnje da se rat vodio protiv “civila,” rado su primali strane novinare i obasipali američku štampu i međunarodne posmatrače tvdnjama o zverstvima. Za albanske muškarce, koji su poginuli u borbama, rečeno je da su bili pogubljeni i novinari su bili ubeđeni da je jugoslovenska policija ubijala “civile,” zato što mrtvi albanski muškarci nisu bili u uniformama. Reporteri bi retko kad prestali da misle kakve su “uniforme”, pre svega, mogle da nose terorističke grupe OVK. U jednom oružanom ustanku ili građanskom sukobu, svi muškarci u starosnom dobu kada su vojno sposobni, potencijalno su uključeni u borbe. Oni mogu da idu u bitku u patikama za tenis ali će i dalje da se smatraju “vojnicima,” sve dok imaju oružje.

OVK-ova borbena strategija pretvaranja da su civili, bio je efikasan način borbe sa jugoslovenskom policijom. U segmentu 60 minuta, 25-og oktobra 1998-e, reporteri i kamere prešli su na ono što je opisano kao “izbeglički logor” na Kosovu, gde je rečeno da se albanski civili kriju, bojeći se da se vrate u svoje domove. U toku emisije 60 minuta intervjuisali su jednog Albanca koji je nekad radio kao kuvar u SAD, a sada je bio dobrovoljac OVK. Nosio je sportske patike i kožnu jaknu i izgledao kao svaki prosečan muškarac, izuzev što je bio član OVK. Kao odgovor na tvrdnju jednog srpskog zvaničnika sa Kosova, da su članovi OVK koristili albanske civile kao zaklon, skrivajući se u selima i izbegličkim logorima, korenspodent 60 minuta rekao je, “ali ovi ljudi su samo farmeri.” Ako je bivši kuvar, koji je radio u SAD, mogao da se preobrati u člana OVK, zašto ne bi i jedan farmer? Vašingtonska naivnost u vezi stvarnosti ratovanja, bila je najpre očigledna u Bosni i ponovo je sada došla do izražaja na Kosovu.

IGNORIŠUĆI REALNOSTI RATA , VAŠINGTON VRŠI PRITISAK NA SRBE

Iako je vojni cilj jugoslovenske policije bio da uništi gerilski pokret OVK, a ne albanske ljude, vašingtonski političari nastavili su da šire pogrešno gledište o Kosovu, kao ratu protiv “civila.” Nedostatak razumevanja ili izbor da se ignorišu realnosti vođenja rata, doveli su do kontradiktornih izjava Klintonove administracije. Kada je upitan zašto je američka administracija izabrala da interveniše na Kosovu, dok je inače izbegavala da se ukljući u druge unutrašnje sukobe u Evropi i drugde, Ričard Holbruk je odgovorio,“ iz dva razloga: prvi, jer na Kosovu imate napade protiv civila i drugi, zbog implikacija obzirom na Albaniju i Makedoniju.”³³ Holbrukovo rezonovanje bilo je očigledno pogrešno. Kosovo nije bilo izuzetak, kada se radilo o civilnim žrtvama. Ni u jednom sukobu na svetu vojnici nisu jedine žrtve rata. Rezultat američke intervencije u Somaliji 1993-e, bila je smrt 1000 somalijskih civila, koji su bili uhvaćeni u unakrsnu vatru u uličnim borbama sa američkim vojnicima. Civilne žrtve i razaranje urbanih područja, dogodili su se u Čečeniji, Turskoj, Nagorno-Karabahu i drugde. Možda je sa vašingtonske visine bilo lako zaboraviti, da terorističke grupe, gerilske armije ili bilo koja druga vrsta naoružane grupe, ne napada svoje protivnike raspoređene u koloni jedan po jedan, na otvorenom bojnom polju. Ovakva vrsta ratovanja odavno više ne postoji.

Umesto toga, naoružani pobunjenici pucaju sa zgrada, kuća, škola ili bolnica, pretvorenih u ratne zone. Za vreme rata u Hrvatskoj, strateški visoke objekte, kao što su crkveni tornjevi, koristili su hrvatski snajperisti da pucaju na prolaznike. U Bosni i Hercegovini, posebno u Sarajevu, krovovi višespratnica i bolnica upotrebljeni su kao vojni položaji. Na Kosovu, OVK gerila tražila je sklonište u poljoprivrednim zgradama i selima, iz kojih su mogli da preduzimaju napade i iz kojih ih je bilo teško izvući, a da se ne povrede civili. Dok su jugoslovensku policiju kritikovali, da ne preduzima odgovarajuće mere predostrožnosti da zaštiti albanske civile kada odgovara na napade albanskih terorista, pokušaji da se bore protiv opasne, naoružane gerile, koja se kretala među civilima, verovatno su dovodili do neželjenih rezultata, kao što su to američki vojnici otkrili u Vijetnamu. Dodatni problem, bila je sve veća teškoća da se razlikuje OVK gerila od civila, kako je separatistički pokret rastao i uvlačio sve veći broj i albanske omladine i starijih. Američki vojni stručnjaci bili su sasvim svesni realnosti građanskog rata i iz tog razloga oklevali su da podrže intervencionistička gledišta vašingtonske političke elite o američkim akcijama u Bosni i na Kosovu. Bio je to predsednik Klinton i njegovi politički savetnici koji su vršili pritisak na skeptičnu američku vojsku da intervenišu u oba slučaja.

Tvrdnje Holbruka i drugih, da je neophodno da SAD intervenišu na Kosovu zbog negativnog efekta koji ova kriza može da ima na Albaniju i Makedoniju, bile su takođe kontradiktorne.Umesto da ublaži probleme ove dve susedne zemlje, Vašington je ohrabrivao širi balkanski rat. Spremnošću Klintonove administracije da uzme učešće u prijateljskim pregovorima sa OVK gerilom kao i njhovim protivljenjem pokušajima jugoslovenske vlade da zaustavi preuzimanje Kosova od strane OVK, poslata je poruka Albancima u Makedoniji i Crnoj Gori da bi Vašington prihvatio nasilni ustanak i konačnu nezavisnost za albanske manjine i drugde. U Makedoniji, gde muslimanski Albanci čine preko 22 % od 2.2 miliona ljudi u zemlji, delovi zapadne Makedonije naseljeni Albancima počeli su da zahtevaju nezavisnost, naročito u makedonskim gradovima blizu granice s Albanijom gde su etnički Albanci brojniji u odnosu na druge etničke grupe u zemlji.³⁴ Sa OVK koji je već preuzeo odgovornost za seriju eksplozija bombi u Makedoniji, tamošnji zvaničnici rekli su: “naš najveći problem su Albanci koji ovde žive.”³⁵ Pobunjenici OVK svoje ciljeve su razjasnili Zapadu, koji su, kako je to obasnio jedan pobunjenik OVK, bili “da se oslobode svi Albanci, uključujući one u Makedoniji, Crnoj Gori i drugim delovima Srbije.” “Mi nismo samo oslobodilačka vojska za Kosovo, rekli su ovi novi prijatelji američkog establišmenta.³⁶ Umesto izražavanja zabrinutosti zbog ekspanzionističkih ciljeva OVK, Vašington je opet skrenuo svoju pažnju na Srbiju, da na nju vrši pitisak.

Kada je jugoslovenska vlada u oktobru 1998-e, otvorila 15 centara za pomoć desetinama hiljada albanskih izbeglica, Holbruk je insistirao da to nije dovoljno.³⁷ On je hteo da Milošević povuče srpsku policiju sa Kosova, raspravljajući da produžavanje njihovog prisustva sprečava Albance da se vrate svojim domovima. S druge strane, moglo se raspravljati da je to bila OVK, koja je sprečavala Albance da se vrate svojim domovima, pošto se njihovi stalni napadi na Srbe nisu mogli dočekati ničim drugim do reakcijom policije. U vreme kada je Holbruk postavljao zahteve srpskom lideru, blizu bivšeg skrovišta OVK na Grebeničkoj planini nađena su četiri tela Srba u civilnoj odeći. Predstavnici Human Right Watch-a izjavili su da je na jednoj lobanji bila rupa od metka, verovatno od pogubljenja.³⁸U članku New York Times-a o tom incidentu, takođe je pomenuto da su srpske vlasti otkrile 34 tela, većinom srpskih civila, koje je poubijala OVK i bacila u kanal kod Glođana. U poslednjem paragrafu istog članka, Times je krajem avgusta objavio kratku primedbu o otkriću drugog mesta, u Klečki na Kosovu, gde je OVK spalila 22 Srbina u peći za kreč.

Ignorišući ono što se dešava Srbima na Kosovu, 6-og oktobra 1998-e, Vašington je izabrao da pooštri pretnje protiv Srba. Kao i u Bosni, Državni sekretar Madlen Olbrajt predvodila je kampanju protiv Srba na Kosovu, saletajući članice NATO-a da odobre primenu sile protiv Jugoslavije. Olbrajtova je bila uporna u svojoj rešenosti da kazni Miloševića. Povijajuće se pod pritiskom iz Vašingtona, Milošević se sredinom oktobra složio sa sporazumom, kojim se dozvoljava da 2.000 međunarodnih posmatrača i izviđački letovi Nato-a prate obećano smanjenje u jugoslovenskim trupama i policiji sa Kosova. Nije bilo verovatno da će ustupci Miloševića podstaći OVK da prestanu sa napadima. Kao testament ove stvarnosti, u poslednjem paragrafu jednog članka u New York Times-u, bilo je priznanje da “Zapadni diplomate priznaju, da dok su bili u stanju da ubede jugoslovensku vladu da bar počne da smanjuje snage, imaju malo toga sa čim bi mogli da zaprete gerili koja je dispergovana u male jedinice i često pomešana sa civilima.”³⁹ Pa zašto je onda Vašington tako uporno vršio pritisak samo na jugoslovensku vladu, kada je malo toga, suštinski dobrog, moglo da proizađe iz toga? Opet su u tome veliki udeo imale slike u medijima. U to vreme, Klintonova administracija priznala je da bila pod pritiskom Kongresa i javnog mnenja zbog ogromnog publicitta o zverstvima nad Albancima.⁴⁰ S druge strane, zverstva nad Srbima nisu bila isticana u medijima i nisu u Vašingtonu pobudila neku zabrinutost.

Sredinom decembra 1998-e, u kosovskom gradu Peći , pobunjenici OVK, u sračunatom terorističkom aktu grunuli su u jedan bar i automatima izrešetali šest srpskih tinejđera. Nekoliko dana kasnije, pored puta nađeno je telo srpskog majora iz Prištine, kojem je pucano među oči. Na obnovljeni talas nasilja OVK, jugoslovenska policija žestoko je reagovala. Nisu to bile OVK ubice, koje su izazvale bilo kakvu međunarodnu pažnju; ali kada je jugoslovenska policija razbila pobunjeničko OVK uporište u Podujevu, to je izazvalo optužbe da su Srbi prekršili oktobarski prekid vatre. Dok su se borbe između jugoslovenske policije i OVK nastavljale, sredinom januara 1999-e u selu Račak nađena su tela 42 albanska muškarca. Međunarodni kontrolori i Albanci odmah su tvrdili da je to bio “masakr”albanskih civila. Jugoslovenska vlada ostala je pri tvrdnji da su to bili uglavnom pripadnici OVK ubijeni u borbi.

Opet su sound bites preuzeli prvenstvo nad činjenicama i nova runda brzog medijskog napada zbog navodnog “masakra” podstakla je vašingtonske intervencioniste da dignu uzbunu. Još jednom, pokliči o genocidu i etničkom čišćenju orili su se Vašingtonom da osnaže argumente intervencionista. James Hooper iz Veća za akcije na Balkanu, zahtevao je “predsednikovo liderstvo; ”opisao je Kosovo kao “test američkog liderstva i NATO-vog kredibiliteta.”⁴¹ Vašington je ponovio pretnje NATO-om protiv jugoslovenske vlade. Nije bilo pretnji upućenih OVK za njihove višenedeljne napade na Srbe na Kosovu. Tada je američki general Wesley Clark (Vestli Klark), komandant NATO-a, rekao da očekuje od gospodina Miloševića da povuče svoje snage i da “uvažava normalnu mirnodopsku policijsku praksu” na Kosovu.⁴² Zahtevi generala Klarka jugoslovenskoj vladi bili su neumesni.Verovatno bi normalna policijska praksa bila pogodna u državi u vreme mira, ali Kosovo je bilo u ratu - sa desetinama hiljada pobunjenika OVK naoružanih sofisticiranim oružjem prokrijumčarenim iz inostranstva i željom da zauzmu region.

ZAHTEVI BEOGRADU - PREDHODNICA RASPLAMSAVANJA RATA

Kada je Rusija, 1994-e, započela bombarbovanje svog separatističkog regiona Čečenije, zvaničnici Bele kuće izjavili su da je to bila unutrašnja stvar.⁴³ Nije bilo intervencije spolja ili zahteva da Rusija razreši problem darovanjem autonomije regionu. Umesto toga, u maju 1997-e, potpisan je mirovni sporazum kojim nije rešen status Čečenije, ali je došlo do okončanja dvadesetomesečnog rata. ⁴⁴ Isto tako, Vašington je objasnio tursku četrnaestogodišnju borbu protiv svoje kurdske manjine kao unutrašnju stvar Turske. Ni Evropa ni SAD nisu zahtevale posebne garancije za Kurde ili autonomiju kurdskog regiona.Vašington je oprostio čak i česte turske upade u Irak tokom 1990-tih, sa desetinama hiljada vojnika i bombardovanjem baza kurdskih PKK pobunjenika; Vašington je to smatrao legitimnim pokušajima Turske da odbije spoljnu podršku kurdskim pobunjenicima, što je Stejt Department opisao kao tursko “pravo na samoodbranu.”⁴⁵

Moglo bi se samo pretpostaviti kako bi Vašington reagovao da je Jugoslavija upala u severnu Albaniju da uništi logore terorista OVK. Da li bi Vašington podržao suvereno pravo Jugoslavije da uništi zastupnike nasilne pobune na Kosovu ? Da li bi Vašington priznao da je Kosovo unutrašnja stvar, kao što je to učinio u slučaju Čečenije ili Turske? Odgovor na sva ta pitanja bio je jasan kada je Vašington zahtevao da Jugoslavija povuče svoje snage sa Kosova - sa svoje sopstvene teritorije. Sigurno je; ovo je bilo slično zahtevu da Jugoslavija preda Kosovo OVK gerili. Ranijih godina, američki zvaničnici izjavili su da će priznati nove sovjetske republike kao nezavisne zemlje “jednom, kada vlada bude efikasno kontrolisala svoju teritoriju i bude sposobna da pristupi i ispunjava međunarodne obaveze.”⁴⁶ Sa takvom politikom bilo je logično zaključiti, da će povlačenje jugoslovenske policije sa Kosova i predaja Kosova separatističkim albanskim snagama OVK, prokrčiti put američkom priznavanju regiona kao nezavisne države ili dela velike Albanije.

Daleko od toga da se drži po strani od jugoslovenskih domaćih poslova, kao što je to činila u Čečeniji i Turskoj, Klintonova administracija pozvala je Srbiju da Kosovu prizna autonomiju. Američki izaslanik Cristopher Hill insistirao je, početkom februara 1999-e, da “Jugoslavija mora da prihvati neki oblik samouprave na Kosovu.”⁴⁷ Ovi zahtevi ne samo da su bili nerealni, nego čak i da su prihvaćeni, ne bi rešili kosovske probleme. Sa kosovskim Albancima, koji su činili gotovo 90 % lokalnog stanovništva, autonomija bi značila da bi Albanci opet mogli da vladaju svim političkim, obrazovnim, pravnim i policijskim pozicijama, kao što su to činili u 1980-im. To je bio glavni razlog što je 300.000 Srba napustilo pokrajinu, jer je Srbija izgubila jurisdikciju i moć da zaustavi nasilje albanskih separatista. Ovog puta, ako se Kosovu prizna potpuna autonomija i OVK zavlada regionom, ko će zaštiti nekoliko stotina hiljada preostalih Srba? Što će sprečiti OVK da nastavi sa nasiljem da bi odvojila Kosovo od Srbije i pripoji ga velikoj Albaniji ? OVK je nedvosmisleno odbacila bilo što manje od nezavisnosti Kosova. Autonomija bi jedva usporila njihove pokušaje. Američki izaslanik još više je otvorio vrata albanskoj nezavisnosti, u svojoj februarskoj izjavi, kada je rekao da Vašington favorizuje trogodišnji privremeni status Kosova, koji bi mogao da dovede do nezavisnosti.⁴⁸

Vašingtonske izjave, u kojima se sve više nagoveštavala podrška prihvatanju konačne albanske nezavisnosti na Kosovu, uspostavljale su opasan presedan za druge delove bivše Jugoslavije. Ako se Albancima, na osnovu toga što su većina na Kosovu, dozvoli da se pridruže velikoj Albaniji, što bi sprečilo bosanske Hrvate da otcepe područja u kojima su najveća etnička grupa i da postanu deo velike Hrvatske ili bosanske Srbe da odvoje svoje regione i spoje u veliku Srbiju? Izgledalo je da Vašington svesno i brzo povećava brzinu, kojom je Balkan gurao prema drugoj rundi rata. Opet, kao i u Bosni, Klintonova administracija videla je intervenciju i upotrebu sile kao jedino rešenje za jugoslovenske unutrašnje stvari. Nekoliko razboritih umova u Vašingtonu dovelo je u pitanje mudrost svirepih pretnji bombardovanjem jedne suverene zemlje.

“Ako mi napadnemo Srbe unutar njihove sopstvene zemlje, da li Srbi imaju pravo da napadnu nas u našoj?” upitao je sindikalni kolumnista Pat Buchanan, koji je preporučio da “pre nego upotrebimo vazdušne snage, tu noćnu batinu Novog svetskog poretka, trebalo bi da se upitamo: što ćemo time postići?”⁴⁹

Pitanje je bilo dobro postavljeno, ali obzirom na raniju vašingtonsku politiku na Balkanu koja se zasnivala više na slikama i emocijama nego na stvarnoj proceni američke uloge u regionu, bilo je malo verovatno da će se na ovo pitanje dobiti odgovor pre nego budu preduzete još oštrije mere. Američki sekretar za odbranu,William Cohen (Viliam Koen), nakon što se nedeljama opirao Državnom sekretaru Madlen Olbrajt, odbijajući da pošalje još američkih vojnika na Balkan, popustio je pod pritiscima intervencionista i 3-eg februara 1999-e najavio da bi SAD mogle da pošalju dodatnih 2.000 - 4.000 američkih vojnika, u okviru NATO operacija na Kosovu. Ostvarivale su se već sve dobro poznate faze druge runde američkog uplitanja, kao i verovatnoća da će milijarde dolara ponovo da budu upotrebljene za finansiranje američkog prisustva u etničkim sukobima na Balkanu. Samo je političko rešenje moglo da okonča rat. Umesto toga, sve veći entuzijazam Vašingtona da upotrebi silu protiv Srba, preokrenuo je kosovsku krizu u rat NATO-a pod vođstvom SAD. Bez trezvenog rezonovanja onih u Vašingtonu koji su bili voljni da konfrontiraju svoje dvostruke standarde i protivurečne koristi od uplitanja na Balkanu, Kosovo je postalo još jedna popularna stvar koje se vašingtonski intervencionisti nisu hteli da odreknu.

RAZGOVORI U RAMBUJEU: UVOD U JOŠ JEDAN RAT

Dok je među zvaničnicima Klintonove administracije sve više rasla podrška stavu da je na Kosovo potrebno uvesti snage NATO-a pod vođstvom SAD, Stejt Department je formulisao mirovni plan, koji je predstavljen u toku pregovora u Rambujeu, početkom februara 1999-e, između zvaničnika jugoslovenske vlade i predstavnika kosovskih Albanaca. Nacrt ovog dokumenta na 40 strana, koji je Državni sekretar Madlen Olbrajt donela u Rambuje, odražavao je zahteve OVK da se Kosovu dodeli status međunarodnog protektorata i da se nakon tri godine održi referendum o nezavisnosti kojim bi se odredio njegov konačni status. Planom je predviđeno, da u periodu od te tri godine, Kosovo dobije najviši stepen autonomije, uključujući pravo da konstituiše novu skupštinu koja može da izabere predsednika i predsednika vlade, donese nove zakone, obrazuje nove sudove, policiju i opštinske uprave. Planom se takođe zahtevalo da se 25.000 jugoslovenskih vojnika povuče sa Kosova, izuzev 2.500 vojnika bezbedonosnih i 1.500 vojnih snaga, dok se očekivalo da se pobunjeničke OVK snage razoružaju u roku od tri meseca. Međutim, u planu nije navedeno kako bi se ovo ostvarilo. U njemu se nije zahtevalo da NATO trupe razoružaju OVK. Po ovom planu, verovatan scenario bio je da

preuzimanje Kosova od strane NATO-a omogući OVK gerili i oružju da teku preko granice iz Albanije, što bi omogučilo OVK da intenzivnije napadaju na jugoslovenske vlasti i srpske civile koji žive na Kosovu.

Razgovori u Rambujeu nisu bili pregovori; bio je to ultimatum Srbima. Olbrajtova je već obezbedila dozvolu da NATO napadne Jugoslaviju ako njihova vlada odbije da potpiše dokument. Namera Stejt Departmentovog predloga bila je jasna i kreatorima američke politike i medijima.U naslovu članka u New York Times-u od 3-eg februara ispravno je primećeno da će “Nacrt mirovnog plana za Kosovo okončati srpsku kontrolu.” Narednih nedelja, predsednik Klinton i američki zvaničnici neprestano su opravdavali predstojeće napade NATO-a na Jugoslaviju kao odmazdu za odbijanje Srbije da prizna autonomiju Kosova. Međutim, glavni razlog svađe u Rambujeu nije bilo odbijanje Jugoslavije da prizna autonomiju Kosovu, nego da li će NATO u stvari da okupira Kosovo. Kao što je jedan Times-ov reporter u to vreme napisao, “rezultat mirovnog napora ovde, verovatno će se svesti na jedan glavni činilac; da li će jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević prihvatiti strane trupe na srpskom tlu i dozvoliti im da pretvore Kosovo u kvazi protektorat?”⁵⁰

Konferencija u Rambujeu otkrila je, da postoje sve veće razlike između zapadnih sila o tome kako postupiti s Kosovom. Francuski i ruski zvaničnici ostali su pri stavu da je neophodno da raspoređivanje mirovnjaka NATO-a na Kosovu bude podržano rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija . Njihov stav bio je u skladu s Poglavljem VIII, član 52 Povelje Ujedinjenih Nacija, kojom se zahtevalo da regionalne organizacije, kao što je NATO, “učine svaki napor da ostvare mirno rešenje lokalnih sukoba...pre nego ih upute na Savet bezbednosti,” i sa članom 53, u kojem je formulisano da “se neće primenjivati nikakve akcije u regionalnom aranžmanu ili od strane regionalnih agencija bez ovlašćenja Saveta bezbednosti.” Međutim, Klintonova administracija glatko je odbila autorizaciju UN za akcije NATO-a, dokazujući da NATO treba da bude u stanju da deluje po svom nahođenju. U Bosni, vlada konzervativaca Džona Mejdžora često je kočila intervencionističku politiku Klintonove administracije. Suprotno njoj, vlada liberala pod predsednikom Tonijem Blerom - bliskim saveznikom Klintona - podržala je američki zahtev za neometane napade NATO-a na Jugoslaviju.

U toku pregovora u Rambujeu, predsednik Klinton svake nedelje bi se preko radija obratio američkom narodu radi podrške zahtevu administracije za slanje NATO trupa na Kosovo. U svojim govorima, Klinton je pokazivao da mu ili nedostaje suštinsko razumevanje onog što se događa na Balkanu, ili je namerno pokušavao da zamagli stvarne razloge za učešće SAD. “U Bosni smo naučili lekciju,” da “nasilje kojem se nismo suprostavili, dovodi do još većeg nasilja kojem ćemo morati kasnije da se suprostavimo uz veću cenu...II svetski rat nas je naučio da Amerika nikad ne može da bude bezbedna ako je budućnost Evrope neizvesna.”⁵¹ Međutim, Klinton je trebalo da iz oba sukoba izvuče potpuno drugačije pouke. U Bosni, građanski rat je podstaknut prenagljenim američkim priznavanjem novih država, a na njegov ishod odlučujuće je uticala podrška SAD jednoj zaraćenoj strani - bosanskim Muslimanima. Jednako neumesna i prekomerno upotrebljavana analogija sa II svetskim ratom, pogodovala je Klintonovoj strategiji primene pojednostavljenih i emotivnih analogija koje američka javnost može lako da razume, ali što ni na koji način nije imalo veze sa onim što se događalo na Balkanu. Hitlerove snage izvršile su agresije, upadajući preko granice brojnih suverenih država, dok je Kosovo u potpunosti bilo unutrašnji etnički problem. Bila je to policijska akcija jugoslovenskih vlasti protiv naoružanih pobunjenika OVK - ne drukčija od onog što se događalo između turske vlade i kurdske gerile. Klinton je propustio da spomene izostanak učešća SAD u drugim građanskim sukobima u toku 1990-tih, uključujući Jermeniju i Azerbejđan, Čečeniju, Tursku, baskijski region Španije i severnu Irsku, od kojih nijedna nije dovela do “većeg nasilja” ili učinila “da budučnost Evrope bude neizvesna.” Klintonova administracija očigledno je pipala po mraku, da bi opravdala američku politiku na Kosovu. Dalje opravdanje za američku intervenciju, koje je on dodao svom govoru, bilo je da su američke trupe potrebne da “Kosovu vrate samoupravu.” Međutim, jedino vreme kada je Kosovo imalo “samoupravu” bilo je od 1974 do 1989-e, što je bilo rezultat pokušaja bivšeg jugoslovenskog komunističkog lidera Tita da pokrajinu odvoji od Srbije. Sada, izgledalo je da je američki cilj na Balkanu bio da ponovo uspostavi politiku bivšeg komunističkog diktatora.

Postojale su i druge indicije da administracija nije bila u dodiru sa realnošću na Kosovu. Za vreme pregovora u Rambujeu, Državni sekretar Madlen Olbrajt pokušala je da ubedi Srbe da gubljenjem kontrole nad Kosovom oni neće izgubiti svoj suverenitet. Suverenitet u predvečerje 21 veka, tvrdila je ona, različit je od onog od pre 100 godina. Pa ipak, predlozi Olbrajtove bili su nasilje nad samom suštinom jugoslovenskog suvereniteta. Na Kosovu, to je jednostavno bila stvar ko kontroliše zemlju - Srbi, OVK ili NATO ? _

Srbi su verovali da je Vašington poslao jasan i glasan odgovor da će savez NATO-a i OVK-a kontrolisati Kosovo, a ne Srbi. Sastanci u Rambujeu još više su pobudili sumnje Srba. Predstavnicima OVK je iz Vašingtona pružana sve veća podrška, kada su članovi istraživačkog centra za spoljnu politiku i Kongresa počeli da u Rambujeu posećuju albansku delegaciju. Daleko od toga da obeshrabri pobunjenike OVK, kidnapovanje i terorizam, senator Mitch Mc Connell, prilikom posete albanskoj delegaciji u Rambujeu, izrazio je svoju “zabrinutost” što je planom predviđeno da se rasformiraju snage OVK.⁵² U to vreme kada su počeli pregovori u Rambujeu, Vašington se već odrekao umerenijeg albanskog lidera Ibrahima Rugove u korist lidera OVK gerile, Hašima Tačija. Kontakti između američkog Stejt Departmenta i Tačija postajali su sve srdačniji. Prema jednom američkom zvaničniku, Tači i glavni pomoćnik Olbrajtove, James Rubin, ostvarili su u toku boravka u Rambujeu “ prisne odnose ” i Stejt Department je nakon nekoliko nedelja poslao Rubina da lično uruči poziv Tačiju i drugim članovima OVK da posete Sjedinjene Države.⁵³ Suprotno u odnosu na Tursku, kada su američki zvaničnici tvrdili, da sve dok kurdska PKK gerila nastavlja da se upušta u “terorizam” SAD ih neće podržati, Klintonova administracija prigrlila je OVK i bila je u velikoj meri odgovorna za pritisak izvršen na Jugoslaviju da dozvoli učešće OVK u Rambujeu.

Izgledalo je da se interesi OVK i SAD ujedinjuju. Lideri kosovskog albanskog separatističkog pokreta naučili su, iz primera Bosne, da je Vašington hteo da gospodari poslovima na Balkanu. One etničke grupe koje su rado prihvatale američko prisustvo, imale su koristi od tog odnosa. U zamenu za vašingtonsku podršku političkim i teritorijalnim težnjama muslimanske vlade, u Bosni je uspostavljeno američko vojno prisustvo koje se nastavlja već četvrtu godina. Slično tako i na Kosovu, Vašington je verovao da je prisustvo NATO-a pod vođstvom SAD korisno pošto je to proširilo uticaj NATO-a na još jedan deo Balkana, dok su albanski separatisti rado prihvatili NATO - ubeđeni da će im SAD konačno pomoći da Kosovo oduzmu od Srbije i nazovu ga svojim.

Da je jedini interes Vašingtona u Rambujeu bio da obezbedi prava manjina za Albance unutar Jugoslavije, stvar je mogla da se razreši odmah i mirno. Jugoslovenska vlada bila je voljna da pregovara o manjinskim pravima. Ono što je za Klintonovu administraciju bilo važnije, bilo je to da obezbedi da se NATO, ne Ujedinjene Nacije, pojavi kao evropski policajac na Kosovu. Vašington je stalno vršio pritisak radi implementacije američkih i NATO trupa na Kosovu sa ogromnom policijskom moći, koja bi daleko prevazilazila onu koju su imale jugoslovenske vlasti. NATO bi imao neograničenu vlast ne samo na Kosovu, nego i u celoj Srbiji i Crnoj Gori. Jugoslavija nikada ne bi mogla da prihvati ovakvu situaciju ako bi htela da sačuva svoj suverenitet. Zvaničnici Klintonove administracije bili su nepopustljivi u svojim razlozima o potrebi prisustva američkih trupa na Kosovu. Dokazivano je da sukob ne može da bude razrešen na bilo koji drugi način. “Šanse su nula da će kosovarski Albanci potpisati ovu pogodbu ako SAD ne učestvuje u njegovoj implementaciji,” neprestano je ponavljala Olbrajtova u Rambujeu.⁵⁴

Dok je za vreme pregovora u Rambujeu Vašington podržavao OVK, na Srbe je vršen sve veći pritisak jer su američki predstavnici neprestano ponavljali pretnju da će, ukoliko pregovori propadnu, NATO avioni napasti Jugoslaviju. Vašingtonski intervencionisti, opsednuti idejom da unište Miloševića, kojeg su optuživali za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, bili su nestrpljivi da prisustvuju dugo očekivanoj odmazdi protiv Srbije. Urednici Washington Post-a veličali su mogučnost vojne intervencije NATO-a kao “pravu stvar.”⁵⁵S druge strane, Washington Times, konzervativna konkurencija Post-a, objavio je daleko kritičniji uvodnik protiv politike administracije na Kosovu. U jednom uvodniku (op-ed) Washington Times-a, Klintonova administracija je optužena da u Rambujeu pravi ništa manje nego “treću podelu Jugoslavije.”⁵⁶ U drugom uvodniku Washington Times-a, kritikuje se američka politika kao “očarana zapaljivom retorikom, zasnovanom na propagandi koja je poslednjih osam godina korišćena da se satanizuju Srbi, da bi se pridobila politička podrška domaće javnosti.”⁵⁷

Još dok su u Rambujeu trajali pregovori, događaji u Bosni nagovestili su Srbima što bi se dogodilo ako se NATO-u dozvoli da preuzme Kosovo. U martu 1999-e, grad Brčko, jedina veza između dva dela republike bosanskih Srba, oduzeto je Srbima. Grad je pretvoren u “neutralnu zonu” i odlukom jednog američkog arbitra, stavljen je pod “međunarodni nadzor.”Još veći broj američkih NATO snaga brzo je ušao u Brčko da bi obezbedio područje. Praktičan rezultat ove odluke bio je cepanje teritorije bosanskih Srba i potčinjavanje Srba centralnoj vladi Bosne i volji NATO-a. Praktično, bosanski Srbi bili su pod stranom okupacijom. Do sada, krajnje odluke o unutrašnjim poslovima Bosne, naročito o pitanjima bezbednosti, dirigovala je centralna muslimansko-hrvatska vlada i njihovi američki nadzornici - uz pomirljivost Evrope prema američkoj politici. Vojno prisustvo NATO-a u Bosni značilo je da lokalni Srbi nisu imali šta da kažu o onome što je često izgledalo da su samovoljne odluke, nametnute od strane spoljnih sila.

Strano mešanje u unutrašnje poslove Bosne kulminiralo je u jednom incidentu, u martu 1999-e, kada je Carlos Westerndorp (Karlos Vesterndorf), viši međunarodni posrednik u Bosni, otpustio demokratski izabranog predsednika bosanskih Srba, Nikolu Poplašena. Iako su bosanski Srbi snažno protestovali protiv onog što su nazvali Vestendorfovom grdnom zloupotrebom mandata, situacija je opet iznova dokazala ko je u regionu stvarno na vlasti. Vojnici NATO-a preduzeli su neuobičajene mere bezbednosti da bi sprečili bilo kakve nemire, patroliranjem ulicama Brčkog i postavljanjem rigoroznih barikada. U to vreme, jedan američki vojnik pucao je i ubio jednog funkcionera bosansko srpske radikalne stranke. Iako se pretpostavljalo da je akt mogući slučaj pogrešnog identiteta, vlasti bosanskih Srba nisu imale šta da kažu o toj stvari. To je pokazalo, da američki vojnici koji su upravljali stranom zemljom, za svoje akcije nisu nimalo odgovarali lokalnim vlastima. Nedostatak moći da se kontroliše teritorija i nametne zakon, red i kazne u svojoj sopstvenoj zemlji, predstavlja jasan gubitak suvereniteta.

Kao i u Bosni, Milošević je znao da kada jednom NATO bude na Kosovu, niko neće moći da zaustavi vojnu alijansu predvođenu Amerikom, da potpuno kontroliše region, da nameće odluke o lokalnim stvarima i čak da širi svoje akcije na lov na navodne ratne zločince po celoj Srbiji i Crnoj Gori. Sem što je Kosovo za Srbe imalo veliki istorijski, kulturni i religijski značaj, jugoslovensko i srpsko rukovodstvo je znalo da bi predajom Kosova, oni predali kontrolu nad svojom suverenom teritorijom.

Krajem februara 1999-e, sve veći broj američkih ratnih aviona stizao je u baze NATO-a u Evropi, kao podrška pretnji NATO-a Jugoslaviji. Jugoslovenska armija, pripremajući se za sukob sa pobunjenicima OVK kao i da odbije moguću invaziju NATO-a, u severnim delovima Kosova koncentrisala je hiljade teško naoružanih vojnika. Predviđajući da će predstojeći vazdušni napadi NATO-a ojačati vojnu poziciju OVK, gerila OVK intenzivirala je napade na jugoslovensku policiju i srpske civile. New York Times je objavio da je početkom marta 1999-e, OVK gerila na severu Kosova ubila dvojicu braće Srba i počela da “izvodi zasede ‘udri i beži’ ”, pucajući na jugoslovensku policiju, kada je nekoliko policajaca bilo ubijeno i 11 ranjeno, samo u prvoj nedelji marta.⁵⁸ Jugoslovenska armija odgovorila je povećanim pritiskom na uporišta OVK širom Kosova. Dok su borbe eskalirale, 1.400 nenaoružanih kontrolora Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE) napustilo je Kosovo. Iz američke ambasade u Beogradu povučeno je osoblje, jer se NATO pripremao da napadne.

Samo nekoliko dana pre NATO bombardovanja Jugoslavije pod vođstvom SAD, predsednik Klinton rekao je da u postupku sa agresorima na Balkanu, oklevanje je isto što i dozvola za ubijanje.”⁵⁹U aktuelnom moralističkom pristupu inostranim poslovima Klintonove administracije, percepcija predstojeće humanitarne tragedije na Kosovu bila je dovoljna da NATO-u obezbedi legalno opravdanje da bombarduje jednu suverenu zemlju. Klinton je žigosao Jugoslaviju kao “agresora,” zemlju koja je izvodila vojne akcije na svom sopstvenom tlu da bi se odbranila od naoružanih pobunjenika koje pomaže Albanija, dok je predstojeće prekogranične napade NATO-a, predvođenog Amerikom, na jednu suverenu državu, Klinton smatrao opravdanim. Ovaj apsurdni scenario gotovo da nije izazvao javnu raspravu među vašingtonskim pravnim stručnjacima. Opet, kao nekoliko godina ranije, u slučaju američke podrške za slanje oružja bosanskim Muslimanima uprkos kršenju embarga UN, izgledalo je da u vašingtonskom stanju svesti cilj opravdava sredstva

Dok su senatori raspravljali o ulozi SAD u bombaškoj kampanji NATO-a u Jugoslaviji, čulo se nekoliko drugačijih mišljenja. “Ako pokrenemo masivan bombaški pohod , mi ulazimo u rat ” rekao je Don Nickles, republikanski senator iz Oklahome. Republikanski senator iz Teksasa Kay Bailey Hutchison, kritikovao je Klintonovu administraciju što nije tražila odobrenje Kongresa za bombašku kampanju i upozorio da je SAD “birala strane u građanskom ratu, gde američki interesi bezbednosti nisu jasni.”⁶⁰ Intervencionističke snage u Senatu trubile su poznate senzacionalističke pozive na američku akciju.“Radi se o genocidu i etničkom čišćenju ” zvučao je poznati ton podrške američkoj vojnoj akciji, senatora Jozeph-a R. Biden-a juniora iz Delavara, najstarijeg po činu demokrate u Komitetu za spoljne odnose.

Klinton je uoči bombardovanja nastavio svoju propagandnu kampanju da bi ujedinio američku javnost i Kongres za svoj rat protiv Srba. U svom govoru jednoj grupi radnika, 23-eg marta, on je uporedio Miloševića sa “Hitlerom,” govorio o “etničkom čišćenju” i urgirao da Amerikanci “pruže otpor brutalnostima i ubijanju nevinih ljudi”⁶¹ Da ironija bude veća, bile bi to Sjedinjene američke države pod komandom Klintona, koje su odvagnule da ubiju veliki broj nevinih ljudi, pošto bi bombaška kampanja NATO-a pod vođstvom SAD, protiv Jugoslavije, donela smrt i razaranje hiljadama Jugoslovena. Nakon snažnog javnog apela Klintona, američki Senat je, popuštajući pred emotivnim argumentima predsednika, bez temeljne rasprave glasao za podršku vazdušnom ratnom pohodu. Glasanje je preduzeto iako su mnogi članovi bili još zaprepašćujuće dezinformisani o kompleksnosti Kosova pa čak i o njegovoj lokaciji. Neki od članova Senata koje sam u to vreme kontaktirala, nisu bili čak ni svesni činjenice da je Kosovo deo Srbije.

BOMBE NATO-a PADAJU NA JUGOSLAVIJU

Pošto je jugoslovenska vlada odbila da potpiše sporazum u Rambujeu, kojim se Kosovo ustupa NATO-u i konačno OVK-u, Vašington se pripremio za rat. Prvi cilj vazdušnih udara NATO-a bio je uništenje jugoslovenskog integrisanog sistema protivvazdušne odbrane, za kojim bi sledili napadi na srpske vojne ciljeve. Klintontova administracija odbijala je da prizna da bi SAD delovale kao vazdušne snage OVK. Međutim, bilo je jasno na čijoj je strani NATO - bar OVK-u. OVK nije bila podržavana samo bombardovanjem, nego je takođe apelovala na NATO da obezbedi teško naoružanje, da pomogne njenim gerilskim snagama u borbi sa jugoslovenskom armijom i ponovo uspostavi svoje vojne linije snabdevanja iz susedne Albanije - koje su bili presekli jugoslovenski specijalci. Sledećih nedelja, OVK gerila pomagala je snagama NATO-a da lociraju srpske ciljeve na Kosovu.⁶² Vlada Albanije već je priznala nezavisnu “Kosova” -kako ga je nazivala OVK. Albanija je otišla još dalje u skidanju maske neutralnosti, kada je njen predsednik Ređep Mejdani, na samitu NATO-a u Vašingtonu aprila 1999-e, zvanično zatražio od SAD da naoruža pobunjenike OVK.⁶³

Odluka NATO-a da po prvi put u svojoj 50-godišnjoj istoriji napadne jednu suverenu državu, bila je znak dramatične transformacije prvobitne svrhe ove organizacije, osnovane radi zaštite Zapadne Evrope od sovjetske invazije. U vreme kada se u NATO-u raspravljalo o njegovim budućim strateškim interesima, vojna operacija u Jugoslaviji bila je test za sposobnost Vašingtona da kontroliše NATO i test spremnosti njegovih zemalja članica da slede vođstvo SAD. Iako je Klintonova administracija u početku izjavljivala da su primarni ciljevi fiksne vojne instalacije u Jugoslaviji, 23-eg marta, komadanti NATO-a izjavili su da će njihovi udari protiv Srbije biti obimniji i teži nego što se prvobitno predviđalo.Vrhovnom savezničkom komandantu, američkom generalu Vesliju Klarku, nakon što je počelo bombardovanje, data su ovlašćenja da udara po svim ciljevima koje on izabere.

Zbog izvesnosti bliske opasnosti od vazdušnih udara NATO-a, jugoslovenska vlada objavila je vanredno stanje i hiljade vojnih rezervista pozvano je na dužnost. Do prvog napada došlo je 24-og marta 1999-e, kada su krstareće rakete NATO-a bombardovale protivavionsku odbranu blizu Beograda - bilo je to prvi(?) put od Hitlerovog napada u II svetskom ratu, da je grad bio bombardovan. Operacija je bila prevashodno američka, uključujući američke stelt bombardere, lovačke avione, krstareće rakete i vojne stratege. Dok su u jugoslovenskoj prestonici zavijale sirene, stanovnici su se šćućurili u podrumima i skloništima od bombardovanja, a mnogi su ostali bez struje. Bombardovanje je u Jugoslaviji i širom Evrope izazvalo gnev protiv Sjedinjenih država. Iako je Vašington verovao da će NATO bombardovanje zaplašiti Miloševića i srozati podršku javnosti, umesto da se suočeni sa napadima NATO-a, okrenu protiv svog lidera, javnost u Srbiji ujedinila se oko svog glavnog komandanta. Milošević je bio viđen kao nesporan zaštitnik srpskog naroda - i protiv terorizma OVK na Kosovu i sada protiv agresije NATO-a pod vođstvom SAD. Iako su bili svesni ogromne nadmoći NATO-a nad njihovom malom zemljom, jugoslovenske obrambene snage održale su svoj položaj.Vašington je bio zaprepašćen, kada su 28-og marta jugoslovenske rakete srušile tajanstveni F-117A Nighthawk, koji je bio projektovan tako da je skoro nevidljiv za radar. Srpski narod prkosno je odgovorio na napade NATO-a predvođenog Amerikom. Stotine hiljada stanovnika Beograda okupljalo se na ulicama i ignorisalo sirene za vazdušni napad i prisustvovalo rok koncertima “muzikom protiv bombi,” organizovanih u znak protesta zbog napada NATO-a. Prkosni srpski tinejđeri nosili su majice na kojima je bila odštampana velika meta, da bi pokazali svoje gađenje što je takva strahovita sila upotrebljena protiv njihove male zemlje.

Demonstranti širom sveta, pridružili su se demonstracijama protiv NATO bombardovanja. U Moskvi, gnevni demonstranti ispalili su granatu na američku ambasadu. Ruska vlada opozvala je svog delegata u NATO-u, u znak protesta zbog napada. Gnevni demostranti u Skoplju razbili su američku ambasadu a narod u Grčkoj i Italiji izašao je na ulice da iskaže svoju podršku Jugoslaviji i gnev prma NATO-u. U Australiji, hiljade prosrpskih demonstranata, koji su nosili plakate na kojima je predsednik Klinton izjednačen sa Adolfom Hitlerom, napali su američki konzulat u Sidneju i Melburnu. Od Pariza do Londona, Atine i Vašingtona D.C. , Srbi koji su živeli u dijaspori, Grci i drugi protivnici bombardovanja, iskazali su svoj gnev i tugu zbog američkog rata u Evropi.

Klintonova administracija borila se protiv kritika lansiranjem intenzivne PR kampanje u svom neprekinutom ratu rečima protiv Srba. Nacionalnim radiom, od zore do ponoći, dominirali su argumenti administracije u prilog politike bombardovanja Jugoslavije. Medijska kampanja fokusirala se na ono što je Klinton nazvao moralnim imperativom i nacionalnim ličnim interesom, da se zaustavi “agresija” jugoslovenskog predsednika Miloševića na Kosovu. Klintonov govor, održan samo par sati pre nego je poslao američke bombardere na Jugoslaviju, trebalo je da američkoj javnosti objasni njegovo rezonovanje, ali se završio, kako je to jedan kolumnista opisao, kao “sramna predstava” zbog svoje “nepovezanosti i prigluposti, dezorganizacije i čiste intelektualne lenosti.”⁶⁴

Tek što je izašao iz jednogodišnjeg skandala, kojim su se mediji bavili 24 časa dnevno i koji je doveo do njegovog opoziva, Klinton je bio željan da skrene fokus medijskih veličina na drugu temu. U privatnom razgovoru, koji se odnosio na Klintonov iznenadni zaokret da uđe u rat protiv Jugoslavije, jedan demokratski član Kongresa rekao je u poverenju,“ Ja mislim da se on ne brine nizašta, osim za samog sebe...on je očajnički hteo da izgleda predsednički, nakon što je suđenje o opozivu donelo toliko neprijatnosti njegovom predsednikovanju.”

Otprilike u isto vreme kada je Bela kuća lansirala svoju PR kampanju, albanske pristalice OVK u SAD, lansirale su kampanju na svoju ruku. Krajem marta, albanski pro-OVK aktivisti u SAD, iznosili su tvrdnje protiv Srba brže nego što je bilo ko mogao da ih pobije. Jedna od prvih ovakvih optužbi, bila je tvrdnja koju su albanski predstavnici uporno ponavljali na američkoj televiziji, da samo žene i deca izlaze sa Kosova i da Jugoslovenska armija ubija muškarce. Istovremeno, iako je Associated Press saopštio što se dešava sa mnogim albanskim muškarcima sposobnim za borbu, ta informacija je privukla malo pažnje glavnih medija. U izveštaju se navodi da su pobunjenici OVK postavili kontrolne tačke duž glavnog puta blizu granice sa Albanijom i “zaustavljali etničke Albance koji su bežali iz pokrajine i vraćali ih nazad da se bore protiv Srba.”⁶⁵

Albanska televizija redovno je objavljivala izjave OVK, u kojima se naređuje svim kosovskim Albancima da se u toku mesec dana jave u svoju jedinicu ili će se suočiti sa kaznenim merama OVK “policije.” Sledećih meseci, kako su se međunarodni mediji bili sjatili oko izbegličkih logora u Albaniji, novinari su javili da su izbeglički logori u severnoj Albaniji bili “teritorija za regrutovanje u OVK.”⁶⁶ Prema jednom članku u Washington Post-u od 5-og maja, neki od albanskih OVK gerilaca poslali su članove svojih familija,uključujući žene i decu, na sigurno, u Ġalbanske izbegličke logore, dok su oni ostali da se bore protiv Jugoslovenske armije.⁶⁷ Ipak su Bela kuća, Stejt Department i Pentagon i dalje, sledećih nedelja ponavljali tvrdnje o “nestalim albanskim muškarcima.”

NATO INTENZIVIRA RAT; POVEĆAVA SE BROJ JUGOSLOVENSKIH CIVILNIH ŽRTAVA

Pošto Srbi nisu hteli da popuste, jedina opcija koju je Bela kuća imala da ponudi, bila je da baci još više bombi, proširi napade NATO-a i pojača propagandni rat. Kako je bombardovanje NATO-a na Kosovu protiv jedinica Jugoslovenske armije bilo sve intenzivnije, pobunjenici OVK to su iskoristili da preduzmu još više napada. OVK, koja je operisala u predgrađima Prištine, povećala je svoje snajperske napade na Srbe u Prištini i borila se s jugoslovenskim snagama bezbednosti u susedstvu, gde su srpski civili uzeli oružje da se pored vladinih trupa bore protiv OVK.⁶⁸ Najnovija konfrontacija između OVK i jugoslovenskih vladinih snaga, kao i napadi NATO-a na kosovske gradove i sela uključujući Prištinu, Novi Badovac, Sušicu i Livađe, dovela je do novog talasa izbeglica sa Kosova.⁶⁹ Jedan broj albanskih izbeglica otišao je u druge krajeve Jugoslavije, dok je većina napustila zemlju za Albaniju i Makedoniju, gde su mnogi imali rođake. U izveštajima UN procenjeno je da je 260.000Albanaca premešteno unutar Kosova, 22.000 je pobeglo u Makedoniju a 30.000 je potražilo sigurnost u jugoslovenskoj republici Crnoj Gori. Preko 100.000 Srba sa Kosova, takođe je bilo raseljeno - gotovo polovina predratnog srpskog stanovništva sa Kosova. Izgledalo je da je eskalacijom krize Bela kuća stvarala još veći broj izbeglica - suprotno od proklamovanog cilja bombardovanja.

Egzodus Albanaca sa Kosova podstakao je optužbe Klintonove administracije da su Srbi počinili “etničko čišćenje.” Izgledalo je da su neki medijski izveštaji potvrđivali tvrdnje Vašingtona, ali njihovi izvori bili su sumnjivi. Iako je u jednom članku Washington Post-a rečeno, da su jugoslovenske “vladine trupe naredile evakuaciju čitavih predgrađa Prištine,” u jednom izveštaju Washington Times-a navedeno je, da je izvor te tvrdnje bio lider OVK pobunjenika, Hašim Tači, koji je rekao da su “srpske snage saterale 100.000 ljudi u centar Prištine” i “pokušavale da isteraju ljude iz grada.”⁷⁰ Tačijevi izvori informacija bili su u najboljem slučaju iz druge ruke, zbog činjenice da je on nekoliko nedelja ranije pobegao iz zemlje. Klintonova administracija često je ponavljala takve tvrdnje OVK. Vesti koje su ovo demantovale bile su manje publikovane, kao što je članak u Washington Times-u, u kojem je rečeno da “većina stanovnika glavnog grada pokrajine kaže da su napustili grad svojom slobodnom voljom i da nisu bili isterani pod pretnjom oružja kao stanovnici nekoliko severnih gradova i sela na Kosovu, koji su tvrdili da im se to desilo.”⁷¹Washington Times otkrio je takođe, da su tvrdnju potparola NATO-a, Jamie-a Shea (Đimi Šejna), da je Priština bila “gotovo potpuno razorena” demantovali albanski stanovnici iz Prištine, koji su u to vreme bili na putu za Makedoniju i koji su izjavili da je “njihov grad bio još uvek u velikoj meri čitav.”⁷² Najverovatnije, dok je tu i bilo izvesnih pokušaja Jugoslovenske armije da premeste zajednice etničkih Albanaca u pokušaju da isteraju OVK, albanski kao i srpski civili sa Kosova, uglavnom su bežali iz straha za svoj život u ratnoj situaciji i zbog nestašice odgovarajuće hrane, električne struje i vode, koji su prekinuti NATO napadima. Pošto je stanovništvo kosovskih Srba optuživalo Albance za napade NATO-a na Jugoslaviju, nesumnjivo da su se događala osvetnička dela i Albanci su bežali zbog očekivanog gneva gnevnih suseda, Srba. Iako su se takva uznemiravanja i pljačke sigurno javljali u ovoj haotičnoj, ratnoj situaciji na Kosovu, nije bilo dokaza da se to dešavalo kao deo politike Jugoslovenske profesionalne armije.

Međutim, Klintonova administracija i vojna komanda NATO-a pod vođstvom SAD, tragali su za svakim eventualnim incidentom da bi preuveličali humanitarnu krizu i satanizovali Srbe. Senzacionalistička propaganda OVK išla je na ruku potrebi Vašingtona da opravda svoju politiku kao moralni imperativ. Pošto napadi NATO-a nisu davali željene rezultate, Klintonova administracija vršila je pritisak radi eskalacije sukoba. General Vesli Klark dobio je mandat da proširi napade na “komandne i kontrolne centre” i vojnu infrastrukturu širom Jugoslavije, uključujući centar Beograda.

Dok je humanitarna briga za Albance na Kosovu bila glavni predmet retorike Klintonove administracije, razaranje Jugoslavije bilo je praktično ignorisano. Do 1-og aprila, ratni avoni NATO-a, preduzeli su preko 1.000 napada na Jugoslaviju, ubijajući desetine civila i teško ranjavajući stotine, dok su mnoge kuće i stambene zgrade bile sravnjene sa zemljom. U Nišu, Leskovcu, Đakovici i drugim gradovima, pogođene su bolnice i medicinski centri. Jugoslavija je zatvorila većinu svojih škola i univerziteta, nakon što su NATO rakete oštetile ili razorile nekoliko desetina osnovnih škola, srednjih stručnih škola i univerzitete u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Leskovcu i gradovima na Kosovu. Kada su rakete NATO-a pogodile skladište hemikalija, đubriva i drugog opasnog materijala u Pančevu, hiljade ljudi bilo je izloženo otrovnim isparenjima, a tlo okolnih njiva bilo je kontaminirano - kontaminiran je za Jugoslaviju važan poljoprivredni region. Rakete NATO-a takođe su pogodile zgrade televizije i radija, koje se nalaze u gusto naseljenim područjima. Izvršeni su napadi na jugoslovensku industriju, uključujući bombardovanje fabrika koje su proizvodile uređaje za domaćinstvo u Uroševcu, Pančevu, Čačku, Prištini i drugim područjima, ostavljajući hiljade Jugoslovena bez posla i mogućnosti da izdržavaju svoje porodice.

Narednih nedelja, u NATO kampanji bombardovanja mostova, uništeni su gotovo svi mostovi u i oko Beograda, od kojih su neki izgrađeni još početkom prošlog veka - mostovi koje je čak i Hitler poštedeo u toku II svetskog rata. Klintonova administracija i američki general koji je komandovao snagama NATO-a, opravdavali su svoju akciju kao bombardovanje vojnih ciljeva zato što se mostovi, autoputevi i železnica mogu da koriste za transport vojne opreme i vojnika. Ali njih takođe koriste automobili, autobusi i vozovi puni ljudi koji idu na posao, kupovinu i posete svojim prijateljima i rođacima ili poljoprivrednici za transport svojih proizvoda do pijaca u gradu. Jugosloveni nisu jednostavno mogli da prestanu da žive zato što je NATO odlučio da bombarduje njihovu zemlju. Stanovnici Beograda nadali su se da će sačuvati neke od gradskih mostova, stojeći na njima i pretvorivši se u ljudske štitove. Za Srbe, mostovi koje je NATO bespoštedno bombardovao nisu bili manje važni nego što je Amerikancima Golden Gejt u San Francisku. Mostovi Beograda bili su i istorijski spomenici i vitalne tačke grada.

Trećeg aprila NATO je prvi put napao gusto naseljeno područje centra Beograda, zapalivši dve vladine zgrade, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, u kojem se nalazila komanda policije Srbije. Zgrada se nalazila blizu glavnog univerzitetskog, medicinskog kompleksa, što je primoralo lekare i medicinske sestre da pacijente prebace u skloništa. Jedan viši zvaničnik Klintonove administracije u to vreme, rekao je da su ciljevi NATO-a, uključujući mostove i zgrade jugoslovenske vlade, bili “namerno izabrani i tempirani radi njihovog maksimalnog psihološkog efekta i stvaranja nesigurnosti kod jugoslovenskih vlasti o tome, što je sledeće na udaru i kada će udar uslediti.”⁷³ U jednom članku Washington Post-a o NATO raketama koje su pogodile centar Beograda, utisak je umanjen sa nekoliko velikih fotografija hiljada albanskih izbeglica u makedonskim izbegličkim logorima. Neprestano objavljivanje slika Albanaca u nevolji sledećih meseci koristilo se da se opravda bombardovanje Srba i patnje srpskih civila.

Klintonova administracija i komandanti NATO-a nazivali su smrt i razaranje koje se događalo u Jugoslaviji, “kolateralnom štetom.” Međutim, već je bilo jasno da se NATO priprema da bombarduje sva područja Jugoslavije, koja oni smatraju vojnim ciljevima, bez obzira koliko su ona blizu civilnih područja. Nedelju za nedeljom, glavni cilj bombardovanja bio je da se ispune vojni ciljevi NATO-a, bez obzira na posledice po civile. Za vreme rata u Bosni, kada su u toku borbi između bosanskih Srba i muslimanskih snaga ubijani i ranjavani civili u Sarajevu, Klintonova administracija optužila je Srbe za “ratne zločine.” Sada, Klintonova administracija nije preuzela odgovornost za sopstveno “zločinačko”ponašanje protiv jugoslovenskih civila. Izgledalo je da NATO nije poštedeo ništa u Jugoslaviji, zamagljujući tako liniju između vojnih i civilnih ciljeva. Ratni avioni NATO-a stukli su beogradski međunarodni aerodrom, skladišta goriva i toplane, zagađujući vazduh u Beogradu nagrizajućim crnim dimom, razbijajući prozorska stakla stambenih zgrada , ubivši tri radnika civila i ranivši pet drugih.⁷⁴ Dok je NATO širio svoje napade na vojna i civilna područja širom Srbije, ubijena su dva, a četiri radnika ranjena, kada je NATO pogodio rafineriju nafte u Pančevu, još tri čoveka bila su ranjena kada je pogođeno skladište goriva blizu Kraljeva a 73-godišnja žena bila je ubijena i sedmoro ranjeno, kada su rakete NATO-a, u industrijskom gradu Čačku bombardovale fabriku “Sloboda,” koja je proizvodila električne uređaje - takođe uništivši okolne kuće.⁷⁵

Glavne američke novine i televizijski kanali gotovo su isključivo pokazivali slike albanskih izbeglica i tako neprestano pojačavali argument Klintonove administracije da je bombardovanje Jugoslavije bilo opravdano. Na dan 5-og aprila, rakete NATO-a pogodile su još 27 ciljeva u Jugoslaviji, uključujući niz stambenih zgrada u Aleksincu, ubivši 11 ljudi, muškarce, žene, decu i nekoliko starijih ljudi, ranivši 30 drugih. Najmanje 3 NATO bombe oštetile su mnoštvo zgrada, jednu fabriku sladoleda i fabriku hrane za životinje.Bio je to najgori pojedinačni izveštaj o civilnim žrtvama u Jugoslaviji od početka NATO bombardovanja, a ipak su sledećeg dana, dva glavna američka lista, Washington Post i New York Times nastavili da jedino ističu lica albanskih izbeglica i priče o nasilnom proterivanju. Američkoj javnosti nisu prikazane slike ili televizijski snimci mrtvih i ranjenih srpskih civila prilikom napada na Aleksinac - samo kratak prikaz krša razorenih zgrada. Tek je dva dana kasnije, u izdanju New York Times-a od 7-og aprila, na 10-oj strani objavljena jedna fotografija ranjenog srpskog dečaka. Na dan napada na Aleksinac, CNN je prikazao duge segmente izveštaja iz izbegličkog logora u Albaniji, sa snimcima starijih izbeglica i albanske žene koja plače, dok je izveštaj o NATO bombardovanju Aleksinca prikazan bez stvarnog komentara, propraćen sa snimkom ruševina zgrada i pokrivenih mrtvih tela na nosilima,u trajanju kraćem od 10 sekundi.

Na dan 7-og aprila, rakete NATO-a pretvorile su veći deo centra Prištine u krš, ubivši najmanje 10 civila, razorivši zgradu Pošte, Centar za socijalni rad, najmanje 30 prodavnica, desetine kuća i vladine zgrade, poslovnicu srpske nacionalne banke i srpsko pravoslavno groblje.⁷⁶ Reakcija NATO-a tj. njegovog vrhovnog komandanta, američkog generala Veslija Klarka, bila je da zatraži još američkih i savezničkih ratnih aviona, radi intenziviranja napada NATO-a na Jugoslaviju. Opet, u američkim novinama pojavile su se samo blage fotografije ruševina kuća. Sledećih nedelja, iako su medijski telegrafski servisi redovno izveštavali o napadima NATO-a i jugoslovenskim civilnim žrtvama, tendencija glavnih američkih medija bila je da se ti incidenti zabašure i samo bi poneka saosećajna fotografija ako bi ih i bilo, pratila te izveštaje.

Jugoslavija je apelovala na NATO i SAD, da bar prestanu sa bombardovanjem za predstojeći srpski pravoslavni Uskrs, ponudivši unilateralni prekid svih svojih vojnih akcija protiv OVK. Lider kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova, već je bio u pregovorima sa jugoslovenskim predsednikom Miloševićem o tome kako bi Srbi i Albanci mogli zajedno da žive na Kosovu. U subotu 10-og aprila, hiljade američkih Srba, Grka, Rusa i ljudi drugog etničkog porekla, okupili su se ispred Bele kuće da apeluju na predsednika Klintona da zaustavi bombardovanje za praznik hrišćanskog, pravoslavnog Uskrsa te nedelje.Odgovor iz Bele kuće bio je hladan i beskompromisan. NATO je nastavio sa bombardovanjem.

Na dan 12-og aprila, ratni avioni NATO-a ispalili su nekoliko raketa u tri odvojena napada, pogodivši putnički voz dok je prelazio preko jednog mosta na jugu Srbije. Spaljena su tri putnička vagona i ubijeno 27 ljudi, uključujući veliki broj dece. Iako su strani novinari stigli na mesto događaja i prisustvovali izvlačenju ugljenisanih tela iz olupina, na stranicama glavnih američkih novina nije se pojavila nijedna fotografija žrtava napada NATO-a. U jednom članku New York Times-a, od 13-og aprila, u kojem su opisani krvavi detalji posledica napada, prikazana je samo fotografija olupine voza. Stavljanjem ljudskog lika na žrtve NATO bombardovanja, američka javnost bi verovatno protestovala protiv takve politike. Umesto toga, američki mediji podržavali su politiku Klintonove administracije tako što su nedelju za nedeljom bombardovanja “držali kapak” na saosećanju i emocijama čitalaca, “dehumanizujući” žrtve neprijatelja i čekajući da se Jugoslavija preda. Da bi zabašurila fijasko sa napadom na voz, Klintonova administracija pojačala je svoju propagandu. Bela kuća je odmah održala konferenciju za štampu na kojoj je jugoslovenski predsednik Milošević optužen za ratne zločine. Iako nisu prezentirane nikakve nove informacije ili pojedinost vredna pažnje, uspelo se da konferencija za štampu efikasno monopolizuje mnogo od televizijskog vremena tog dana. Tragedija sa vozom nije se više pominjala.

Dva dana kasnije, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica, koja je putovala kroz Đakovicu na Kosovu, pogodivši kola i traktore i ubivši 64-tvoro ljudi. NATO je najpre negirao napad, tvrdeći da su jugoslovenski mlaznjaci odgovorni za napad, ali su kasnije to opovrgli i izjavili da su ratni avioni NATO-a ispalili rakete na kolonu, verujući da su pucali na vojne ciljeve. Predsednik Klinton nastavio je da brani svoju politiku bombardovanja Jugoslavije, izjavljujući da je smrt civila “za žaljenje” i da je “neizbežna” tokom ratovanja.⁷⁷ Međutim, Klinton nije bio voljan da prizna, da su civilne žrtve takođe bile “za žaljenje” i “neizbežne” u ratu između Jugoslovenske armije i OVK gerile i da nisu rezultat politike “genocida” ili “etničkog čišćenja,” kako je to tvrdila Klintonova administracija. Jedan standard ratovanja primenjivao se za SAD a drugi za Jugoslaviju. Kada su 18-og aprila NATO bombe pale na Beograd, ubivši 3-godišnju devojčicu Milicu Rakić, dok je spavala u svom krevetiću, Associated Press izvestio je o incidentu, ali ni New York Times niti Washington Post nisu pomenuli napad. Poređenja radi, za vreme rata u Bosni obe novine kao i televizijski kanali često su na udarnim stranama i terminima objavljivali priče o ranjenoj deci u Sarajevu, sa dirljivim slikama njihovih lica.

Iako su Bela kuća i vojni zvaničnici NATO-a insistirali da je ubijanje jugoslovenskih civila bilo slučajno, najmanje jedan civilni cilj bio je planiran i izvršen namerno. Na dan 22-og aprila, ratni avioni NATO-a napali su i razorili zgradu srpske radio-televizije, ubivši preko 30 jugoslovenskih novinara koji su izgoreli u ruševinama i teško ranili 18 drugih zaposlenih. Opet, na stranicama New York Times-a ili Washington Post-a nema fotografija ubijenih ili ranjenih novinara. Državni sekretar Olbrajtova, njen zamenik Đems Rubin i drugi zvaničnici Klintonove administracije, neprestano su ponavljali da je srpska televizija bila Miloševićeva “propagandna mašina” i da su zbog toga jugoslovenske novinare smatrali legitimnom metom. Objašnjavajući razloge za ovaj i druge napade, potparol Pentagona, Ken Bacon, rekao je da je to poslata poruka srpskom stanovništvu da “izvrše pritisak na svoje rukovodstvo da ovo okonča.”⁷⁸ Međutim, bilo je jasno da je NATO prešao liniju morala. Ubijanje novinara kao metod vojne prinude, bilo je isto što i optužbe protiv navodnog gađanja “civilnih područja” od strane bosanskih Srba. Ako bi neka strana teroristička grupa odlučila da bombarduje zgradu Glasa Amerike u Vašingtonu D.C., zato što navodno služi kao “propagandna mašina ” Sjedinjenih Država, Amerikanci bi bili zaprepašćeni. Međutim, standardi koji su se primenjivali kod kuće nisu bili primenjeni u inostranstvu, gde su ratni avioni NATO-a bili uključeni u ono što je očigledno postalo zločinački akt. Da je Tribunal UN za ratne zločine bio zaista pravo objektivno telo, sigurno bi akcije NATO-a protiv civila osudio kao ratni zločin. Međutim, Tribunal nije izneo takvu konstataciju.

Dok je NATO pojačavao svoje vazdušne napade na Jugoslaviju, NATO bombe razorile su, 28-og aprila, desetine kuća u Surdulici, ubivši najmanje 20 civila, uključujući petoro dece. O ovom incidentu, diskretno je javljeno u New York Times-u i Washington Post-u, bez bilo kakve fotografije žrtava. Kao deo napora da se razore svi mostovi u Jugoslaviji, 1-og maja, rakete NATO-a presekle su na pola jedan autobus, dok je prelazio preko mosta na centralnom Kosovu, ubivši 47 ljudi, uključujući žene i decu. Avioni NATO-a čak su napali i ambulantna kola koja su pomagala ljudima nakon napada. Dva dana kasnije, rakete NATO-a uništile su drugi autobus blizu Savinih voda na Kosovu,zapadno od Peći, ubivši 20 ljudi.Dok se broj civilnih žrtava NATO bombardovanja povećavao, 6-og maja kasetne bombe NATO-a pogodile su bolnicu, otvorenu pijacu i univerzitet grada Niša, ubivši 15 civila i ranivši 70, uključujući i jednu stariju ženu, koja je ubijena dok je nosila kući namirnice. U ovom napadu uništeno je 30 kuća. Dok su Reuters (Rojters) i drugi telegrafski servisi javili o incidentu, ni New York Times, ni Washington Post, to nisu učinili a na televizijskim vestima samo je kratko pomenut.

Iako su zvaničnici Klintonove administracije dokazivali da je srpski narod pod uticajem propagande, sama američka javnost nije bila svesna nivoa zabrane informacija koja se odigravala unutar SAD. Sve napade NATO-a na jugoslovenske civile, Bela kuća i američki mediji su zabašurivali, tako da američka javnost nije bila svesna nivoa smrti i razaranja koje su naneli ratni avioni NATO-a pod vođstvom SAD, uglavnom srpskoj populaciji u Jugoslaviji. Međutim, napad NATO-a na kinesku ambasadu u Beogradu, 7-og maja, nije se mogao tako lako sakriti, kao napadi na Srbe. Kineska vlada bila je razjarena, jer su pri napadu ubijena tri kineska novinara i teško ranjeno 20 drugih. Širom Kine došlo je do erupcije protesta protiv SAD i NATO-a i buntovnici su napali američku ambasadu u Kini. Za razliku od napada na jugoslovenske civile, koji su trajali nedeljama, za koje se predsednik Klinton nikada nije izvinio, Klintonova administracija se nekoliko dana izvinjavala Kinezima za ono što su nazvali “ izolovanom tragičnom greškom” zbog, kako su ga američki zvaničnici nazvali, neuspeha obaveštajaca.⁷⁹

Međutim, bombardovanje kineske ambasade, bilo je sve samo ne “izolovana” tragedija. Desetog maja , rakete NATO-a nastavile su da tuku civilna područja, pogodivši jedno srpsko selo na Kosovu , ubivši pet ljudi, uključujući jedan stariji bračni par i četvorogodišnju devojčicu. Četiri dana kasnije, 14-og maja, NATO je bacio kasetne bombe na još jedan konvoj etničkih albanskih izbeglica, koji su logorovali u selu Koriši na Kosovu, ubivši 87 ljudi, od kojih su mnogima tela bila sagorela do te mere da se nisu mogla prepoznati. Potparol Stejt Dipatmenta, Đems Rubin, najpre je negirao da je NATO odgovoran, rekavši da je to verovatno još jedna srpska laž, koja se zasnivala, kako je on to nazvao, na “srpskoj propagandi.” Međutim, sledećeg dana, demanti je povučen. Potparol Pentagona, Ken Bacon, na brifingu za štampu opravdavao je napad, dokazujući da je selo bilo “legitimna vojna meta,” zato što je bilo korišćeno kao vojni logor za Jugoslovensku armiju.⁸⁰ Opet, za razliku u slučaju napada na srpske civile, NATO je nakon napada na albanske izbeglice u Koriši, izdao saopštenje da “duboko žali slučajne civilne žrtve koje je prouzrokovao ovaj napad.”⁸¹

Kao u incidentu, kada je NATO bombardovao voz u južnoj Srbiji, zvaničnici Klintonove administracije pobijali su moguće kritike na račun svog poslednjeg fijaska, svežim optužbama protiv Srba. Odmah nakon napada na Korišu, Sekretar za odbranu,Vilijam S. Koen, tvrdio je da je nestalo 100.000 albanskih muškaraca i da su ih možda pogubile srpske trupe.Bila je to taktika, koja je vrlo dobro funkcionisala u ratu rečima protiv Srba - skretanjem pažnje sa svog neuspeha satanizacijom Srba. Štampa je retko prispitivala optužbe američke vlade i obično bi ih prihvatala zdravo za gotovo. Interesantno, nakon što je rat bio završen, optužba da je nestalo 100.000 albanaca nikada se više nije čula.

BOMBARDOVANJE I PROPAGANDA SVE INTENZIVNIJI : MIROVNA NAGODBA NA POMOLU

Sredinom maja vašingtonski intervencionisti digli su galamu da bi američke kopnene snage bile poslate na Kosovo i tako sprečila “humanitarna katastrofa” albanskih izbeglica sledeće zime. “NATO mora da bude spreman da upotrebi kopnene trupe,” zahtevali su urednici u uvodniku Washington Post-a od 20-og maja. Sećajući se, kako se slična medijska buka o navodnoj humanitarnoj katastrofi bosanskih Muslimana, pre zime 1992-e, upotrebila kao katalizator za agresivniju američku akciju, vašingtonski “humanitarni jastrebovi” vršili su pritisak da prošire sukob na Kosovu, uključivanjem američkih kopnenih trupa. Međutim, vašingtonski aktivisti, svesni ljudskih prava, nisu pozivali na uzbunu zbog smrti jugoslovenskih civila i razaranja od strane NATOa, koja su bila u toku. Američki mediji nastavili su da budu sprovodnik jednostranih prikaza, kao podrška propagandi Bele kuće, tako što su publikovali opise jugoslovenskih civilnih žrtava NATO bombi bez ikakvog saosećanja.

Na dan 20-og maja, NATO je raketama bombardovao Beograd, pogodivši bolnicu Dragiša Mišović, gde sam rođena. Četiri bolnička pacijenta su ubijena a životi stotina male dece i trudnica dovedeni su u opasnost, dok su ih lekari u žurbi prebacivali na drugu lokaciju. Associated Press Television News imao je video snimak, na kojem su prikazana dva tela u bolničkoj mrtvačnici, uključujući jedno “žensko telo u usirenoj krvi i bez polovine desne ruke.”⁸² Nijedan od američkih kanala na kojima se emituju vesti, nije odlučio da prikaže ovaj snimak. Poređenja radi, krvave scene iz Bosne bile su glavna stvar dnevnih američkih televizijskih izveštaja. Washington Post objavio je samo malu fotografiju razrušene bolnice, na dnu članka na prvoj strani, dok je New York Times zakopao sličnu fotografiju na 13-oj strani, kojoj je na 12-oj strani prethodila velika fotografija albanske dece i njihovih crteža “ratnih zločina.” Nijedne novine nisu prikazale ljudsko lice Srba nakon napada NATO-a.

Da bi odvukao pažnju od napada NATO-a 20-og maja na bolnicu u Beogradu, New York Times je objavio fotografiju ispod koje je bio natpis “dokaz o zverstvima” i “Potvrda o jednom masakru zabeležena na video traci.”⁸³ Fotografija je uzeta sa video trake stare dva meseca, koju je snimio jedan Albanac, na kojoj su prikazana mrtva tela Albanaca. U natpisu je navedeno da je 127 “etničkih albanskih muškaraca” ubijeno 28 marta u selu Izbica i da je Stejt Department našao da video traka odgovara “slici Izbice iz vazduha, na kojoj se, prema izveštaju NATO-a, vide masovne grobnice.” Ideja koju je portretisao Stejt Department a ponavljali brojni medijski izvori, bila je ona o “masovnim grobnicama” koje potsećaju na “genocid” i “etničko čišćenje” u II svetskom ratu i koja je bila predmet široko rasprostranjenih medijskih spekulacija i senzacionalizma. Međutim, realnost rata na Kosovu bila je, da su i borci OVK i jugoslovenski vojnici bili ubijani. Istog dana, kada je New York Times štampao fotografiju ovih albanskih muškaraca, Associated Press je javio da su OVK pobunjenici “postavili zasedu jednoj jugoslovenskoj jedinici, ubivši 20 vojnika.”⁸⁴Jasno je da je situacija bila ista. Ipak su samo neki u Vašingtonu bili voljni da shvate realnosti rata. Umesto toga, američka vlada i mediji bili su voljni da učestvuju u senzacionalizaciji kosovske krize, radi podrške svojim političkim ciljevima.

Usred sve intenzivnijeg propagandnog rata protiv Srba, 21-og maja, britanski ministar inostranih poslova, Robin Cook (Robin Kuk), sastao se sa Državnim sekretarom Madlen Olbrajt i uverio je da je neophodno izraditi planove za slučaj uvođenja američkih kopnenih trupa na Kosovo, čak i pod predpostavkom neprijateljskog okruženja. Istog dana, u intervjuu na PBS-ovom Newshour, Kuk je pohvalio bombardovanje NATO-a kao “uspešno” i sav ozaren opisujući OVK rekao, “ prošle nedelje razgovarao sam sa Tačijem i on mi je rekao da njegove snage sve bolje rade.” Potparol Stejt Departmenta, Rubin, slično je ponavljao na svakodnevnim konferencijama za štampu, da je bombardovanje NATO-a bilo uspešno i da je OVK gerila “dobro radila” protiv jugoslovenskih vladinih snaga. Britanska vlada kao i Klintonova administracija i pored toga nastavile su da negiraju da su napadi NATO-a imali za cilj da pomognu OVK.

NATO kampanja bombardovanja Jugoslavije bila je do tada samo operacija pod vođstvom SAD i V. Britanije. Britanski potparol NATO-a, Đimi Šej, bio je zadužen da “ispreda priče” u prilog akcija NATO-a, dok je američki general, Vesli Klark, bio zadužen za bombardovanje. Klinton- Blerova politika eskalacije sukoba, nailazila je na sve veći otpor sila evropskog kontinenta. Kako je Evropu sve više zamarao vašingtonski agresivni pristup prema Balkanu, u mnogim evropskim prestonicama počeli su da preovlađuju razgovori o prekidu bombardovanja i vraćanju za pregovarački sto. Kako je NATO nastavljao da pravi teške greške prilikom bombardovanja ili da nanosi, kako je to nazivao “kolateralnu štetu” jugoslovenskim civilima, bolnicama, ambasadama i etničkim albanskim izbeglicama, među važnim saveznicima NATO-a, uključujući Francusku, Nemačku, Italiju, Grčku i Kanadu, podrška bombardovanju naglo je erodirala.

Nemački ministar inostranih poslova, Joschka Fischer(Joška Fišer) otišao je u Vašington da izvrši pritisak na Olbrajtovu da se iznađe diplomatsko rešenje, plašeći se da je NATO izgubio svoj moralni ugled.⁸⁵ Talijanski premijer, Massimo D'Alema, zalagao se za primenu trodnevnog prekida vatre, dok je kanadski ministar inostranih poslova, Lloyd Axworthy, naglasio da je “važno da mi ubrzamo i naglasimo važno traganje za rešenjem sukoba.”⁸⁶ Ruski specijalni izaslanik za Kosovo, V`iktor Černomirdin, u uvodniku Washington Post-a od 27-og maja, izgrdio je Klintonovu administraciju i izneo da su “Sjedinjene Države izgubile moralno pravo da sebe smatraju liderom slobodnog demokratskog sveta, kada njegove bombe u Jugoslaviji razbijaju u paramparčad ideale slobode i demokratije” i optužio Vašington da je prekršio “međunarodno pravo, Helsinški sporazum i celokupan svetski poredak, oblikovan nakon II svetskog rata.”⁸⁷ On je apelovao na lidere NATO-a da “pokažu hrabrost i obustave bombardovanje” ili pripretio je on “savetovaće ruskom predsedniku da obustavi učešće Rusije u pregovaračkom procesu, stavi tačku na svu vojno-tehnološku saradnju sa SAD i Zapadnom Evropom, odloži ratifikaciju START II i upotrebi veto, kada UN bude raspravljala o rezoluciji o Jugoslaviji.” Umereniji, bivši predsednik Jimmy Carter (Džimi Karter), kritikovao je pristup Klintonove administracije zbog “postavljanja ultimatuma neposlušnim partijama i zatim [preduzimanje] kaznenih akcija protiv cele nacije, da bi se primorala na poslušnost.”⁸⁸ “Čak i za jedinu svetsku supersilu,”rekao je Karter, “cilj uvek ne opravdava sredstvo...insistiranje SAD na upotrebi kasetnih bombi, koje su projektovane da ubijaju ili osakate ljude i koje su osuđene i zabranjene gotovo u celom svetu, baca ljagu na našu naciju.”

Dok su kritike postajale sve snažnije i manje od nedelju dana nakon što se Černomirdin sastao sa jugoslovenskim predsednikom Miloševićem da diskutuje plan Rusije i sedam vodećih industrijskih zemalja za okončanje sukoba na Kosovu, Tribunal UN za ratne zločine optužio je Slobodana Miloševića za ratne zločine. Optužnica je teretila jugoslovenskog predsednika i druga četiri visoka zvaničnika po tri tačke zločina protiv čovečnosti i po jednoj tački kršenja zakona i običaja ratovanja. Prva tačka odnosila se na deportaciju, druga i treća bile su za ubistvo i četvrta se odnosila na proganjanje na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi.⁸⁹Izgledalo je da je optužba još jedno oruđe političkog pritiska protiv Miloševića, koje je Bela kuća podržavala i ohrabrivala. Kako NATO nije bio u stanju da “pobedi”u ratu, tako što bi prinudio Srbe da predaju Kosovo, Klintonova administracija tražila je druge načine da natera Miloševića da popusti. Kao što je jedan diplomatski izvor iz štaba NATO-a u Briselu rekao, “to je drugi način da se on natera da popusti.”⁹⁰

Optužnica za ratne zločine zasnivala se na neproverenim informacijama od albanskih izbeglica, prikupljenih pomoću vlasti u severnoj Albaniji -regiona kojim vlada OVK gerila i njihove pristalice, čiji je vitalan interes bio da ohrabruju američku vojnu akciju protiv Jugoslavije. Nadalje, nije bilo uverljivih dokaza da je bilo kakvo uznemiravanje ili nasilje koje je moglo biti počinjeno protiv albanskih civila, odobrila jugoslovenska vlada. Naprotiv, jugoslovenska vlada uhapsila je nekoliko stotina pojedinaca za koje je rečeno da su počinili razne vrste krivičnih dela na Kosovu, uključujući pljačku i nasilne zločine. Dok je popularno mišljenje koje je vladalo na američkim tok- šou programima, pokušavalo da dovede u uzajamnu vezu navodne ratne zločine sa samim postojanjem albanskih izbeglica, fenomen izbeglica u ratnoj situaciji ne ukazuje sam po sebi da su počinjeni zločini. Kroz čitavu ljudsku istoriju, kad god bi se dogodio neki oružani sukob, ljudi su bežali od opasnosti. Nije bilo neočekivano da razaranje koje je na Kosovu prouzrokovalo NATO bombardovanje i intenzivirane borbe između Jugoslovenske armije i OVK dovedu do stalnog toka, pre svega albanskih ali takođe i srpskih izbeglica. Međutim, Jugosloveni albanskog etniciteta, nastavili su da žive među Srbima i drugim etničkim grupama u drugim delovima Jugoslavije, naročito u Beogradu, što je bilo u suprotnosti sa tvrdnjom da su Srbi hteli silom i trajno da izbace albansku populaciju iz Jugoslavije.

Političke motivacije iza optužnice protiv Miloševića bile su jasne. Dvostruki standardi Tribunala za ratne zločine dokazuju, da je ova organizacija u potpunosti političko telo, sa malo moralnog autoriteta ili uverljivosti da donosi odluku o jugoslovenskoj krizi. Stvorile su ga zemlje koje su još vodile rat protiv Jugoslavije i na njegove odluke, u najvećoj meri, uticale su Sjedinjene Države. Iako su zvaničnici Klintonove administracije tvrdili da su aktivnosti Tribunala bile nezavisne, SAD su bile glavni izvor “dokaza” ovom telu, Tribunalov predsedavajući sudija bio je Amerikanac i sve optužnice imale su odobrenje SAD.

Tribunal je bio brz da optuži Miloševića, u vreme dok je rat još trajao i u vreme kada je bilo nemoguće istraživati što se dešavalo na Kosovu. Kada se uporedi sa Tribunalovim sporim vođenjem istrage o hrvatskoj vladi - koju Vašington smatra saveznikom u američkim operacijama u Bosni - politička priroda optužbe, bila je očigledna. Tribunalu je bilo potrebno četiri godine, posle rata u Hrvatskoj, da konačno u martu 1999-e preporuči da tri hrvatska generala budu optužena za ratne zločine Hrvatske armije, uključujući masovna pogubljenja Srba, nasumično granatiranje srpskog civilnog stanovništva i “etničko čišćenje” u toku napada na krajiške Srbe 1995-e godine.⁹¹ U vezi tog napada visoki kanadski mirovnjaci UN svedočili su u Tribunalu da je od 3000 granata ispaljenih na Srbima nastanjen grad Knin, manje od 250 pogodilo vojne ciljeve i da ovde “nije bilo sumnje, po [njihovom] mišljenju, da su Hrvati znali da su granatirali civilne ciljeve.”⁹² Međutim, kada su istražitelji Tribunala tražili američke satelitske snimke Knina, kao dokaz da je Hrvatska armija granatirala civilne ciljeve,Vašington nije sarađivao. Umesto toga, jedan američki advokat u Tribunalu, Clint Williamson(Klint Vilijamson), opisao je granatiranje Knina kao “manji incident” i rekao da mu je iz Pentagona saopšteno da je Knin bio legitimni vojni cilj.⁹³ Iako je Tribunal očigledno imao dovoljno dokaza o ratnim zločinima hrvatskog predsednika Tuđmana, oni su se još uzdržavali da ga optuže - što je bilo u potpunoj suprotnosti u odnosu na njihov postupak prema Miloševiću.

Dok je “međunarodno pravo” bilo tema nedelje u Vašingtonu, kada je Milošević bio optužen, svakodnevno flagrantno kršenje međunarodnog prava od strane NATO snaga pod vođstvom SAD, bilo je potpuno ignorisano.Izgledalo je da vašingtonski advokati za međunarodno pravo nisu bili svesni agresije NATO-a, u ratu koji se i dalje nastavljao protiv Jugoslavije i agresije Albanije, koja je nastavljala da finansira i podržava pobunjenike oružjem i ljudstvom iz baza OVK gerile u severnoj Albaniji. Na dan 2-og juna, NATO je prvi put dao direktnu vojnu podršku jednoj većoj ofanzivi OVK gerile. Bombardovanje jugoslovenskih vojnih ciljeva u Bučanu i Ljumbardi omogućilo je pobunjeničkim snagama OVK da zauzmu dva kosovska sela.⁹⁴ Bela kuća i Pentagon nastavili su da negiraju da je to bila pomoć OVK-u, premda se u američkoj štampi naširoko pisalo o tome da OVK redovno komunicira sa NATO-om i obaveštava ga o svojim pozicijama, tako da su napadi bili isključivo usmereni na Jugoslovensku armiju. Na dan 8-og juna, NATO je bacio kasetne bombe na jugoslovenske trupe koje su se okupile da suzbiju ofanzivu OVK blizu albanske granice. Ovaj napad NATO-a doveo je do masovnog uništenja jugoslovenskih vojnika; ubijeno je nekoliko stotina. Dok je NATO napadao jugoslovensku armiju i njegove rakete nastavljale da razaraju jugoslovenske fabrike, televizijske stanice, bolnice, škole, stambene zgrade i kuće, ubijajući i ranjavajući hiljade ljudi i ostavljajući druge bez vode i struje, televizijski snimci tužnih lica albanskih izbeglica neprestano su korišćeni da bi se zamaglila ljudska patnja koju je NATO nanosio Jugoslaviji i opravdao njegov “ humanitarni rat.”

VAŠINGTONSKO POST-KOSOVSKO ZAVEŠTANJE NA BALKANU : POBEDA ILI PORAZ ?

U toku svih jedanaest nedelja rata, većina američkih medijskih analiza i izveštaja nije se usredsredila na to da li SAD ima moralno ili zakonsko pravo da bombarduje Jugoslaviju, već na političku zainteresovanost Bele kuće, kao što je ona, ko će prvi da “trepne,” Milošević ili Klinton, i kako Klinton stoji u anketama. Na dan 2-og juna, kada je jugoslovenski parlament glasao da prihvata mirovni plan koji bi uključivao neki oblik mirovnih snaga na Kosovu, izgledalo je da se rat bliži kraju. Bela kuća bila je zadovoljna. Dokument, koji je jugoslovenski parlament prihvatio i o kojem su pregovarali ruski i finski izaslanik, uključivao je povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i značajno prisustvo NATO i ruskih snaga, kao dela međunarodnih bezbedonosnih snaga na Kosovu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija.

Plan koji je prihvatio jugoslovenski parlament, opisan je kao kapitulacija NATO-a. Iako je uključivao trupe NATO-a na srpskom tlu, značajna razlika, u odnosu na pregovore u Rambujeu, bila je ta što su snage bile pod pokroviteljstvom UN. Međutim, Vašington je na UN gledao samo kao na fasadu, za ono što je nameravao da bude operacija pod vođstvom SAD i dominacijom NATO-a. Jedan naslov u Washington Post-u, od 10-og juna, glasio je “NATO da vlada Kosovom.” Vašingtonski intervencionisti bili su ushićeni i odmah su proglasili pobedu Klintonove politike na Kosovu. Međutim, pobeda je bila sporna. Sa dolaskom NATO trupa, za koje nije bilo verovatno da će zaštiti Srbe od napada Albanaca, povratkom Albanaca ( uklučjući članoveOVK) na Kosovo, konačno bi dovelo do isterivanja preko 200.000 Srba iz ovog regiona.

Verovatan scenario “etničkog čišćenja” Srba, koji se nazirao, malo je brinuo američki politički i medijski establišment. Do sada je antisrpska predrasuda potonula tako duboko, da mnogi nisu bili u stanju da vide licemernost svoje pozicije. Kolumnista New York Times-a, William Safire, počeo je izlaganje o Kosovu zalaganjem za suštinu “međunarodnih moralnih standarda,” rekavši da umesto nametanja “gomile mirovnjaka da zaštite manjinske Srbe,” bilo bi “bolje da se pojedinim Srbima na Kosovu ponudi naknada za preselenje na bezbedno mesto, a kosovskim žrtvama ostavi njihova nezavisnost.”

Slična sugestija, da se kosovskim Albancima da “naknada za preselenje” da ostanu u Albaniji, izazvala bi duboku ozlojeđenost jednostranih moralista kao što je Safire. U sličnom maniru, razmatrajući verovatnoću da će Albanci, vrativši se na Kosovo, podstaći nasilje protiv srpskih stanovnika, jedan reporter izgledao je zadovoljan predpostavkom, da bi se problem mogao izbeći, pošto “većina Srba i Cigana...za očekivati je, da pobegnu iz pokrajine pre nego se kosovski Albanci vrate.” Izgledalo je da se istorija ponavlja. Baš kao što je antisrpska propaganda učinila da američki političari i mediji ostanu ravnodušni prema etničkom čišćenju 500.000 Srba iz Krajina 1995-e i 100.000 Srba iz Sarajeva 1996-e, tako je i antisrpska propaganda, u proleće i leto 1999-e, Vašington učinila neosetljivim na predstojeće etničko čišćenje Srba sa Kosova.

Vašington je bio jednako ravnodušan prema srpskim žrtvama po celoj Jugoslaviji. U svom govoru naciji, 10-og juna, predsednik Klinton rekao je, “ovo je pobeda naših demokratskih vrednosti.” Iako je Klintonova administracija pohvalila akcije NATO-a nad Jugoslavijom, u stvarnosti bombaška kampanja bio je NATO u najgorem izdanju. Klintonova administracija doprinela je daljem sramoćenju njegovog predsednikovanja. Tokom NATO bomdardovanja pod vođstvom SAD, ubijeno je najmanje četiri puta toliko ljudi koliko je bilo ubijeno na Kosovu godinu dana pre nego je bombardovanje počelo. Do juna 1999-e, ubijeno je preko 1200 jugoslovenskih civila, od toga su jedna trećina bila deca. Preko 5000 ljudi bilo je teško ranjeno, a hiljade kuća, javnih zgrada, fabrika, škola, medicinskih centara i drugih zgrada, bilo je oštećeno ili uništeno. Nekoliko hiljada jugoslovenskih vojnika i regruta bilo je nemilosrdno poklano. Uništenje mostova, toplana, elektrana, fabrika za preradu hrane i postrojenja za prečišćavanje vode, dovelo je do zastoja u zemlji. Dok su mnoge bolnice bile bombardovane, one koje su bile pošteđene, često su ostajale bez vode i struje i nesposobne da zadovolje osnovne potrebe bolesnih i starih. Ekološka šteta, nastala od hiljada tona raketa i bombi bačenih na Jugoslaviju, dugoročno je nanela zlo zemlji, dok zagađenje osiromašenim uranijumom, kojim su rakete punjene, preti da regionu donese neopisive posledice po ljudsko zdravlje. Kontaminacija zaliha hrane i vode dovodi do sve većeg obolevanja stanovništva, urođenih mana i pobačaja.

Izgledalo je da Vašington nije bio voljan da preuzme bilo kakvu odgovornost za svoje akcije. Nakon 11 nedelja bombardovanja, Klintonova administracija zarekla se da će uskratiti svaku ekonomsku pomoć za obnovu jugoslovenskih mostova i infrastrukture, dok Milošević bude na vlasti. Ratne reparacije jugoslovenskim civilima, nisu bile čak ni pomenute. Ovo znači, da je najveći deo srpske populacije bio bespomoćan protiv siromaštva i humanitarne katastrofe koje su im naneli napadi NATO-a pod vođstvom SAD.

Sudbina Srba na Kosovu, kao rezultat “pobede” NATO-a, bila je još gora nego sudbina Srba u ostalim delovima Jugoslavije. Pošto je dobio traženu ulogu policajca na Kosovu, NATO je odmah razočarao u svojoj proklamovanoj misiji da obezbedi sigurno okruženje i zaštiti sve etničke grupe u pokrajini. NATO nije čak ni smatrao potrebnim da se povinuje zahtevu prema Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 (1999) da se razoružaju pobunjenici OVK, niti je poštovao Vojni sporazum koji je potpisao sa Jugoslavijom, po kojem se zahtevalo da se ograničen broj jugoslovenskih policajaca vrati na granične punktove i važna srpska religijska mesta na Kosovu. Kao rezultat toga, gerila OVK pohrlila je preko granice iz Albanije neoslabljena, dok je srpsko stanovništvo bilo skoro potpuno nezaštićeno i ranjivo u slučaju napada.

Kao što se moglo predvideti, naoružani članovi OVK i drugi Albanci, pod budnim okom NATO-a, otpočeli su sa brutalnim procesom ubistava i zastrašivanja Srba, krenuli da uništavaju srpsku imovinu, crkve i manstire, kao i da etnički čiste Srbe iz regiona. Krajem jula 1999-e, samo dva meseca nakon dolaska NATO trupa u sastavu KFOR-a (Kosovske snage), Albanci su ubili više od 200 Srba - prosečno tri čoveka dnevno. U toku ovog perioda spaljeno je je nekoliko stotina kuća, preko 20 srpskih pravoslavnih crkava i srpskih kulturnih spomenika oštećeno je ili uništeno a više od 150.000 Srba, u strahu za svoje živote, pobeglo je sa Kosova. Dok su Srbi, u kolonama automobila, kamiona i prikolica, volovima i konjima, odlazili, Albanci su išli od kuće do kuće, pljačkajući sve na što su naišli, a zatim bi kuće zapalili, dok su trupe NATO-a to posmatrale ili gledale na drugu stranu. U Prištini, od 40.000 stanovnika Srba pre rata, početkom avgusta 1999-e, ostalo ih je manje od 1000. Albanci su zauzeli srpske kuće, restorane, benzinske pumpe i druge poslovnice u vlasništvu Srba, koji su zbog pretnji Albanaca bili prisiljeni da napuste svoja preduzeća.

Oni Srbi koji su izabrali da ostanu na Kosovu, svakodnevno su se suočavali s pretnjama svojih suseda Albanaca i nisu mogli da primaju medicinsku pomoć jer su ih Albanci oterali iz lokalnih bolnica. Srbi nisu mogli da pazare u lokalnim prodavnicama zato što to nije bilo bezbedno. Što je bilo još gore, mnogi Srbi živeli su u opravdanom strahu da će biti napadnuti ili ubijeni, pošto je broj Srba, koje su ubijali OVK i drugi naoružani Albanci, svakodnevno rastao. Sredinom juna, u učionici Univerziteta nađeni su jedan srpski profesor i dva radnika Srbina vezanih ruku, ubijeni vatrenim oružjem. Iako je New York Times objavio vest o ubistvima, samo mala slika tri tela na podu u bari krvi, našla se na dnu strane A12. Washington Post nije čak ni objavio vest o incidentu. U jednom naročito gnusnom incidentu, 24-og jula 1999-e, u selu Staro Gradsko, članovi OVK saterali su u gomilu 14 srpskih seljaka dok su kosili i pobili ih. Sedam dana pre ubistva, seljaci su tražili zaštitu NATO-a, ali su njihovu molbu ignorisali. Iako je priča objavljena, ni u Washington Post-u niti u New York Times-u nije objavljena fotografija ubijenih srpskih seljaka. Još jednom na srpske žrtve nije stavljeno ljudsko lice i tako je potisnuta težina zločina.

Jedan od primera propalog društvenog inženjeringa na Kosovu, bio je pokušaj da se stvori međuopštinska saradnja radi ponovne izgradnje kosovskih industrijskih organizacija. Tako su organizovali da jednu termoelektranu vodi jedan Albanac , jedan Srbin i jedan britanski vojni oficir. Međutim, nakon što je u julu 1999-e, 6 srpskih elektroinženjera, zaposlenih u firmi, ubijeno na svirep način - jedan je nađen izboden nožem, vezan za stolicu, drugi su ubijeni hicima - srpski direktor osetio je da nema izbora nego da napusti Kosovo, pogotovo nakon što je primio nekoliko pretnji smrću.⁹⁷

U drugoj demonstraciji propale američke mirovne misije na Kosovu, 4-og augusta 1999-e, nekada etnički mešovito selo Žitinje, bilo je potpuno očišćeno od Srba. Suočavajući se svakodnevno sa zastrašivanjem i napadima etničkih Albanaca, srpski seljaci su se spakovali i napustili selo, dok američke NATO trupe nisu učinile ništa, osim što su im obezbedile pratnju na njihovom putu prema bezbednosti u severnim područjima Srbije i time omogućili da dođe do etničkog čišćenja.

Jedan srpska Amerikanka ispričala mi je o iskustvu njene porodice sa napadima Albanaca u toku ovog perioda. Kad je njen rođak jednog dana izašao ispred vrata svoje kuće, jedan Albanac pucao je na njega i ubio ga. Bez jugoslovenskih policijskih vlasti na Kosovu, nije bilo nikoga ko bi vodio istragu i našao zločinca. Zatim, 9-og jula u Prištini, naoružani Albanci u uniformama OVK, upali su u kuću njene 72-godišnje tetke. Oni su je zlostavljali, zaključali u sobu i rekli joj da OVK preuzima njenu imovinu. Kada su rođaci u Beogradu zatražili od KFOR-a da pomogne, vojnici KFOR-a otišli su u kuću i naredili Albancima da je napuste. Međutim, KFOR nije ništa učinio, nego je stajao po strani, dok su Albanci iznosili stereo, televizor, mašinu za pranje, frižider i druge vrednosti iz kuće i počeli da uništavaju sve što je preostalo. Kada je KFOR otišao, OVK je brzo ponovo zauzeo kuću. Ovog puta žena je uspela da se izvuće iz kuće i pobegne u Beograd, gde su je prihvatili njeni rođaci. Prve reči koje je po dolasku uspela da izusti, bile su: “život psa danas je na Kosovu vredniji od života Srbina.”

Za 11 nedelja NATO bombardovanja, u gotovo 24-časovnom, svakodnevnom izveštavanju o događajima na Balkanu, Vašington je strasno raspravljao o nevoljama albanskih izbeglica. Za to vreme, ja sam se pojavila na 55 televizijskih programa. U potpunoj suprotnosti s tim periodom, u junu i julu 1999-e, dok su se na Kosovu događali napadi, ubistva i etničko čišćenje Srba, američke televizijske veličine bile su neuobičajeno tihe.U tom trenutku nisu me pozvali ni na jedan američki kanal vesti da govorim o nevoljama Srba, niti je bilo političkih debata posvećenih raspravama o tome što se dešava Srbima na Kosovu. Nekoliko reportera priznalo je da Kosovo nije multietničko društvo, kako su planirali vašingtonski intervencionisti, kada su počeli sa bombardovanjem Srbije. Kao što je jedan reporter Washington Post-a primetio, “Na novom Kosovu,” biti Srbin “dovoljno je da bi te ubili.”⁹⁸ Američki zvaničnici su se prema nevoljama Srba na Kosovu odnosili krajnje nemarno. Kao što je jedan američki zvaničnik rekao, “Izgleda da je za Srbe sve završeno. Mi možemo da pričamo o miru, ljubavi i demokratiji, ali mislim da niko stvarno ne zna kako da zaustavi ovo.”⁹⁹ Samo nekoliko nedelja ranije, kada su stotine hiljada albanskih izbeglica iz Kosova nagrnule preko granice, nijedan američki zvaničnik nije izjavio, “Izgleda da je za Albance sve završeno. Nema načina da se ovo zaustavi.” Naprotiv, Sjedinjene Države bile su voljne da angažuju značajne snage i sredstva i započnu rat protiv jedne suverene države, pre nego da prihvate situciju. Jasno, SAD su mogle da preduzmu brojne mere da zaustave etničko čišćenje Srba sa Kosova: (1) da razoružaju OVK; (2) zaštite područja naseljena Srbima; (3) dozvole jugoslovenskoj policiji da obezbeđuje srpske enklave; i (4) dozvole ruskim trupama da se rasporede po gradovima sa srpskim stanovništvom.

Umesto toga, Klintonova administracija nastavila je da snažno podržava OVK. Radije nego da osudi zločinačke aktivnosti koje je OVK počinila na očigled NATO trupa i drugih međunarodnih posmatrača, Klintonova administacija postala je vodeći branilac pobunjeničke grupe. Klinton i njegovi savetnici učvrstili su veze sa liderom OVK Hašimom Tačijem. Jednim sporazumom, koji su potpisali sa Tačijem u junu 1999-e, predviđeno je pretvaranje OVK u civilne policijske snage i ostavljena otvorenom mogučnost stvaranja jedne albanske vojne sile na Kosovu. Tek kad je rat na Kosovu bio završen, Cris Hedges objavio je jedan članak u New York Times-u, 25-og juna 1999-e, u kojem je otkrio zločinačku prirodu ovih OVK “prijatelja” Klintonove administracije. U članku je navedeno da su pored terora nad Srbima, Tači i njegov sledbenik bili odgovorni za atentate, hapšenja i čistke unutar njihovog sopstvenog ranga da bi se rešili potencijalnih rivala, uključujući ubistvo najmanje šest visokih pobunjeničkih komandanata.

Klintonova administracija nastavila je da na Kosovu sprovodi politiku dvostrukih standarda, kao što je to činila i drugde na Balkanu - politiku uzvišene retorike, kojom su podržavali demokratiju i ljudska prava, ali koji su ove principe u stvarnosti kršili na svakom koraku. Od Bosne do Kosova, izgledalo je da je NATO na nezaustavljivom ratnom putu, odlučan da dominira Balkanom i u tom procesu uništi Srbe. Kao i u Bosni, Vašington se spremao da preuzme i upravlja još jednim regionom Balkana; kraj tome nije na vidiku.

Od 1991-e do 1999-e, vašingtonsko manipulisanje jugoslovenskim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, pokazalo je ozbiljnu slabost u procesu donošenja odluka - tendenciju da rešavaju složene etničke probleme u inostranstvu korišćenjem propagande i sile, radije nego trezvenim rasuđivanjem i pregovaranjem. Bombardovanjem Jugoslavije, SAD je dozvolila da sila postane zamena za diplomatiju. Upotreba vazdušnih snaga da se smlati jedna mala evropska zemlja, da bi se pokorila i to bez bilo kakvih američkih gubitaka, odvojila je američke lidere i njihovu javnost od tragične stvarnosti rata. To je zamračilo vašingtonski osećaj stvarnosti i istinsko razumevanje obima i dubine razaranja koje su Sjedinjene Države prouzrokovale, kao i razumevanje kriminalnosti svojih akcija. To je prenelo ratovanje u oblast video igara, u kojem su vašingtonski politički establišment i mediji, više brinuli o tome “ ko će prvi da trepne” i “ko je pobednik a ko gubitnik,” nego o činjenici da su Sjedinjene Države izvršile agresiju protiv jedne suverene zemlje. Kao u Hrvatskoj i Bosni, bilo kakvo saosećanje, koje bi Vašington u toku krize na Kosovu mogao da izrazi za ljudske patnje, dirigovale su televizijske slike, kojima je određena politički ispravna “žrtva” tog dana. Među vašingtonskom političkom i medijskom elitom bio je stvoren antisrpski gnev, kojim je formirana osnova za sve prošle i sadašnje odluke SAD na Balkanu.

U toku većeg dela posthladnoratovske ere, SAD su na Balkanu sprovodile neobuzdani intervencionizam, bez odgovarajućeg nadzora javnosti nad akcijama svoje vlade. Tokom 8 godina etničkih sukoba u regionu Jugoslavije, američka spoljna politika demonstrirala je opasnosti koje u modernom vremenu mogu da predstavljaju medijski generisane slike i sound bites, što jeVašington uvodilo u 21-i vek opterećenog jednim značajnim problemom: smanjenim razumevanjem sveta, usred sve veće sposobnosti za komunikaciju. Snažna retorika zvaničnika Klintonove administracije, koji su američku politiku na Balkanu objašnjavali lako svarljivim rezonovanjem, mogli su da se sviđaju medijima ali su bili slab temelj za američke akcije u inostranstvu.

Mediji su malo učinili da ublaže ovaj problem. Kako su neki kritičari zapazili, novinarstvo je “privuklo jedan deo fanatika, koji su se latili da dokažu jednu tezu, bez obzira na dokaze.”¹⁰⁰ Konkurencija stvorena rastom industrije medija, ostavila je malo vremena za istraživačko novinarstvo i primenu standarda dobrog novinarstva.Razumljivo, u brzom tempu industrije vesti 1990-tih, bilo je lakše pisati upečatljive priče sa pojednostavljenim opisima događaja, po principu “dobri protiv zlih,” koje će sigurno privući pažnju javnosti. Bez sumnje, ovi trendovi medija nastaviće da utiču na američku spoljnu politiku. Novi izazov informatičkog doba biće da se ide izvan senzacionalizma i umesto njega obezbedi nepristrasno, pošteno izveštavanje koje će pomoći tvorcima američke politike i javnosti da zaista razumeju događaje u inostranstvu.

Sjedinjene Države, kao poslednju svetsku supersilu, države i grupe širom sveta pažljivo posmatraju. Poruka koju je svetu Vašington poslao svojom balkanskom politikom, nije bila dobra. U vreme, kada su američki političari izjavljivali da žele da izgrade svet utemeljen na međunarodnom pravu i univerzalnim moralnim principima, balkanska politika zasnovana na dvostrukim standardima i antisrpskoj politici, nastavlja da podriva uverljivost američkog angažovanja prema tom cilju. Da bi popravio ovaj utisak, potrebno je da se Vašington, sa čistom, racionalnom namerom, posveti suštinskom preispitivanju svoje politike u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i srpskoj, južnoj pokrajini Kosovo. Sjedinjene Države mogu i treba da pomognu u stvaranju demokratskih institucija u svim područjima bivše Jugoslavije - u korist svih etničkih grupa. Američka intervencija, kojom se favorizuje jedna zaraćena strana na Balkanu nad drugom, samo će u narednim decenijama biti katalizator ratnih sukoba širokih razmera.